Lečenje zavisnika od droga je dugotrajan proces

Uprkos pandemiji kovida 19, za sada još nije primećen značajan porast osoba koje zbog zloupotrebe ili zavisnosti od psihoaktivnih supstanci traže prvi put pomoć u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Beogradu. Ipak, to još uvek nije završena priča, napominje primarijus dr sc. med. Diana Raketić, direktorka ove ustanove, jer ćemo pravu sliku o tome kako je i koliko je ova situacija delovala na mentalno zdravlje nacije imati kada se pandemija završi. Ono što lekari primećuju jeste značajan porast nehemijskih, odnosno bihejvioralnih zavisnosti (zavisnost od patološkog kockanja, zavisnost od interneta). Došlo je do porasta broja onih koje imaju psihičke tegobe poput nesanice, teskobe ili depresije. Sve to predstavlja visoki rizik da se u ovakvim situacijama razvije zloupotreba supstanci, pokušajem „samolečenja” ovih stanja, pa će se, upozorava naša sagovornica, vrlo brzo razviti dva mentalna poremećaja i napraviti još veći problem.

– S druge strane, produženi stres kome smo izloženi naročito je opasan za zavisnike. Oni su u većem riziku za razvoj kovida 19 iz više razloga. Zavisnici, a posebno oni koji koriste droge putem ubrizgavanja, mogu imati oslabljen ili oštećen, i samim tim, ugrožen imunosistem. Takođe, stigma i diskriminacija povezana s upotrebom supstanci često imaju kao posledicu ograničen pristup društvenim resursima – navodi dr Raketić.

Dr Diana Raketić (Foto: lična arhiva)

U Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti, od njenog osnivanja 1987. godine, leče se zavisnici od opijata. Više od 70 odsto od ukupnog broja lečenih ljudi čine upravo zavisnici od opijata. Danas u ovoj ustanovi ima oko 16.000 otvorenih kartona, a godišnje oko 300–400 osoba prvi put potraži pomoć radi zavisnosti od opijata. Dr Raketić ističe da 65 odsto osoba ima između 25 i 35 godina. Prva iskustva sa opijatima (heroinom) najčešće počinju od 16. do 18. godine. Najčešća supstanca koja se uzima, a tiče se opijata, jeste heroin.

– Sindrom zavisnosti karakteriše žudnja za uzimanjem droge i apstinencijalni sindrom (kriza). Kao i ostale zavisnosti, heroinska zavisnost je biopsihosocijalni poremećaj, hronična, progresivna bolest koja se može lečiti. Osobe koje koriste opijate (heroin) imaju dve faze u svom ponašanju: posle kratkog perioda euforije (fleša) sledi znatno duži period apatije. Euforična epizoda može trajati od nekoliko minuta do pola sata i veoma je naglašena kod osoba koje uzimaju opioide intravenskim putem. Pored euforije, u ovoj fazi se javlja osećaj topline, suvoća usta, težine u nogama, svrab po koži i crvenilo lica, zenicu su sužene, punktiformne, kao glava čiode. Period apatije, zavisno od tolerancije, vrste droge i količine može trajati nekoliko sati. Ovu fazu karakterišu usporene reakcije, pospanost, otežan i nerazumljiv govor, poremećaji u koncentraciji, pažnji, pamćenju. Usled rečenice ili neke aktivnosti dešava se da osobi „padne” glava i izgleda kao da je nakratko zaspala.

– Opiodi dovode do takozvane depresije centra za disanje i ona je osnovni uzrok smrti u slučajevima teške intoksikacije. Paradoksalno, zavisnik počinje da uzima drogu kako bi postigao osećanje zadovoljstva i blaženstva, a vrlo brzo dolazi u situaciju da i sa drogom (bez obzira na količinu) i bez nje nije u stanju da doživi bilo kakvo pozitivno osećanje (da se raduje, da bude srećan, da voli...). Korisnici heroina vrlo brzo razvijaju i psihičku i fizičku zavisnost, snažnu žudnju, rast tolerancije, kao i apstinencijalni sindrom u odsustvu supstance. To se desi i za manje od desetak dana. Usled naglog prestanka uzimanja droge javlja se neprijatni apstinencijalni sindrom (bolovi, mučnina, povraćanje, nesanica, znojenje, groznica, ježenje kože i osećaj jeze, što obično traje do sedam dana. Uz to, hronična upotreba opijata dovodi do bledila kože, izraženosti podočnjaka, ispijenosti, gubitka telesne težine, a zavisnik izgleda i oseća se kao težak bolesnik – napominje dr Raketić.

Kod zavisnika je česta pojava i infektivnih bolesti (hepatitisa Be i Ce, side), endokrinih poremećaja, bolesti kože, apscesa, oboljenja srca i pluća.

Zavisnici koji nisu u stanju da kontrolišu svoju zavisnost uglavnom se upućuje na bolničko lečenje. Ukoliko se proceni da nije neophodno bolničko lečenje, protokoli detoksikacije primenjuju se u okviru dnevne bolnice ili u dispanzerskim, ambulantnim uslovima. Programi lečenja traju do dve godine. Sprovodi se individualni psihoterapijski i socioterapijski rad, uz farmakoterapijsku podršku.

– Osim mogućnosti detoksikacije imamo i supstitucijske programe. Supstituciona terapija je vid zdravstvene nege za zavisnike od opijata koja koristi sličnu ili identičnu supstancu sa svojstvima i dejstvom sličnim drogi koja se koristi. Razmatra se kod zavisnika kojima je teško da prekinu s korišćenjem opijata i odviknu se u potpunosti. Mi u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti imamo dva programa održavanja; program održavanja buprenorfinom i program održavanja metadonom. Oni se sprovode u skladu s Nacionalnim smernicama supstitucione terapije zavisnika od opijata. Trenutno se u programima supstitucije nalazi oko 2.000 ljudi. Ciljevi terapije su smanjenje upotrebe ilegalnih droga, smanjenje upotrebe droga intravenskim putem i posledičnih intoksikacija, prevencija transmisionih bolesti, smanjenje smrtnosti povezane s uzimanjem droga, prevencija kriminalnog ponašanja, smanjenje troškova uzrokovanih problematikom zavisnosti u društvu. Postoji mogućnost da se uskoro registruje još jedan lek koji je predviđen za programe održavanja koji će značajno smanjiti mogućnost intravenozne zloupotrebe postojećih lekova koji se koriste u programima održavanja i sprečiti mnoge rizike intravenoznog uzimanje, pre svega smrtne ishode – dodaje dr Raketić i napominje da je lečenje zavisnika dugotrajan proces.