Zvezda komedije u tragediji

Četrdesetčetvorogodišnji Volodimir Zelenski je veći deo svoje profesionalne karijere zarađivao za život kao komičar. Poslednje nepune tri godine, otkako je predsednik, daleko je od lakog žanra. Zelenski, rođen u Krivom Rogu u jevrejskoj porodici, na predsedničkiim izborima 2019. godine pobedio je kralja čokolade Petra Porošenka, koji nije uspeo Ukrajincima da učini život slađim.

Kada se pojavio kao neispisana politička stranica, ponudio je građanima najbolje što je iko mogao da zamisli i osvojio srca Ukrajinaca. U državi koja je bila podeljena ratom i u kojoj su i dalje bili suprotstavljeni vektori političkog uticaja Istoka i Zapada – Zelenski je bio „dečko koji obećava”. U svakom pogledu. Njegov predizborni program je bio popločan najboljim namerama, a specifičnu aromu je davala njegova uloga učitelja u komediji „Sluga naroda”. Govorio je kako mu je najvažnije da Ukrajincima bude dobro i da zavlada mir.

A onda su počele da se nižu neprilike. Njegovim partnerima preko Atlantika bilo je najvažnije da se konačno neko u Ukrajini izbori s korupcijom. Hteo je i Zeleneski, pa je obećao: ne da će biti borba protiv korupcije, nego će uslediti pobeda nad njom. Ali ispostavilo se da se od njega očekivalo da izvrši oceubisto, barem ono finansijsko. Trebalo je da se odrekne oligarha Igora Kolomojskog, koga je istraživao FBI. Kako život može da bude surov, tako se namestilo da je od svih ukrajinskih tajkuna baš Kolomojski zaslužan za veliku popularnost budućeg predsednika. Na njegovom kanalu se vrtela serija „Sluga naroda”, a on je navodno plaćao kasnije i predizbornu kampanju. I tako se dogodilo da se borba protiv korupcije nije mnogo pomakla s početne tačke.

Za Ukrajinu, kao jednu od onih država na raskrsnicama, Zelenski niti je imao iskustva, niti iza sebe državni aparat koji bi to mogao da iznese. Telefonska epizoda s Trampom, koji je kao stari lisac od njega tražio da pretrese slučaj Hantera Bajdena i uplate „Burizme” na njegov račun dok mu je tata bio potpredsednik SAD zadužen i za Ukrajinu – pokazala je koliko Zelenski nije dorastao predsedničkim ni drugim igrama. Njegovo nesnalaženje i igranje na pogrešnu kartu, možda čak i iz čiste naivnosti, uvodilo ga je u raskorake.

Kao što je Trampu ponudio da mu ustupi avion kako bi došao da poseti Ukrajinu ili mu obećao da će sve to „srediti tužilac koji je njegov sto odsto”, tako je kasnije s jednakim žarom pozivao Putina na direktne razgovore iako je ovaj glasno govorio da nema o čemu s njim da priča, a prećutno poručivao da je Zelenski mali igrač u velikoj igri. Ili kada je očajnički vapio za američkom pomoći, a onda pokušavao da razvodnji njihovu političku igru o gomilanju ruskih trupa i invaziji na Ukrajinu, shvatajući da će ta prevlika igra odneti i njega i Ukrajinu. Danas Ukrajincima ne da nije bolje, nego ih toliko guraju u rat da će teško izbeći da im ne bude ponovo još gore. A Zelenski to nije mogao da promeni.