Gospodar svog izbora

Posle naporne radne nedelje koja obično traje mnogo duže nego što je zakonom propisano, Japanci se opuštaju i pokušavaju da oslobode stresa i prikupe snagu za sledeću turu rada. Japan se razlikuje u raznim aspektima življenja od ostalog dela sveta. To se često primećuje i u domenu zabave.
Prema željama i mogućnostima Japanci se, kao i ljudi širom sveta zabavljaju po bioskopima, raznim koncertima, muzejima i galerijama, sportskim centrima, barovima i restoranima... Izbor je velik i šarolik. Nigde nisam videla toliko restorana, počev od onih najskromnijih i vrlo jeftinih do onih najfinijih i naravno astronomski skupih. Sam Tokio ima više restorana sa „Mišlen zvezdicama“ nego bilo koja svetska metropola, uključujući i Pariz.

Velika razlika između Japanaca i Evropljana ili Amerikanaca je u tome da su ovde svi izlasci brižljivo pripremani do najsitnijih detalja, nedeljama, ponekad i mesecima unapred. Nekom ko je navikao na malo više spontanosti to može jako da smeta.

Međutim, postoji još mnogo načina opuštanja koji su tipični samo u Japanu, a među njima je ogroman jaz. S jedne strane su: MEIDOKAFE, GEMUSENTA sa PURIKURA, PAĆINKO..., a sa druge strane: NO, KABUKI, BUNRAKU...Ove dve grupe su toliko oprečne, kao da dolaze iz dva potpuno drugačija sveta. Još jedna potvrda da je Japan zemlja kontrasta.

(/slika2)Deo Tokia koji se zove Akihabara (ili među mladima poznatije kao Akiba) je već decenijama svetski elektronski centar zbog stotina prodavnica elektronske robe. Akihabara je istovremeno i mesto gde se rađaju najnoviji trendovi i gde se okupljaju OTAKU(pristojno rečeno, entuzijasti koji gaje preveliku ljubav prema junacima crtanih romana, a i prema raznim bizarnostima). Tu su nikli prvi MEIDOKAFE (ili japanska varijanta MEIDOKISA) kojih sada ima na desetine samo u Akihabari i na stotine po celom Japanu. Reč potiče od engleskih MAID i CAFÉ (odnosno KISATEN, pa skraćeno KISA, sa istim značenjem). Što mlađe devojke, što nevinijeg izraza lica i što piskavijeg glasa, obučene kao služavke iz viktorijanske Engleske (u varijantama maksi i mini), ali sa manirima francuskih služavki od pre dva veka, dočekuju mušku klijentelu rečima: “Dobrodošao kući, gospodaru''. Za umerenu svotu novca uvode mušterije u svet mašte i stvaraju iluziju odnosa gospodar-služavka. Konstantno se klanjaju, spuštaju na kolena dok služe piće sa bezbrojnim ponavljanjem reči gospodar. ''Da li je gospodar zadovoljan pićem? Da li bi gospodar želeo još nešto? Da li bi gospodar.....''? Za nešto veću svotu novca mogu, dosta nevešto, da ''gospodaru'' izmasiraju vrat i ramena, ruke i stopala ili da očiste uši (da, dobro ste pročitali!).Ovakvi kafići su nastali da bi privukli obožavaoce crtaća gde glavna junakinja nosi sličnu garderobu. Danas, iste kafiće posećuju ne samo OTAKU, već su postali prava turistička atrakcija. Japanci su pre svega uspešni poslovni ljudi.

GEMUSENTA (od engleskog GAME CENTRE) sadrže raznorazne igre u kojima uživaju deca, odrasli, cele porodice, zaljubljeni parovi...U velikoj sali se nalaze na stotine mašina i sprava koje ispuštaju razne elektronske zvuke stvarajući neverovatnu buku koja je za nenaviknuto uvo pravi atak. Na svim tim spravama možete da simulirate košarku, stoni tenis, kuglanje...da udarate u bubnjeve po taktu muzike (Japanci kažu da je to najefikasniji način za oslobađanje od stresa) ili da skakućete po taktu muzike...da uživate i navijate u borbi raznih insekata, junaka crtanih romana ili dinosaurusa.....da nabrojim samo nekoliko mogućnosti. Pri tim centrima se nalaze i PURIKURA (skraćeno od PRINT CLUB). Mali foto studio, potpuno automatizovan u koji može da uđe 1-5 osoba.Slika se u nekoliko poza i slike mogu da se ukrase na različite načine-doda se poseban okvir ili se dodaju reči ili se stvori montaža kao da ste na naslovnoj strani omiljenog magazina.

Sve se isprintuje u dvadesetak samolepljivih sličica veličine 2 h 2 cm. PURIKURA je naročito popularna među mladim devojkama koje imaju posebne albume sa stotinama takvih sličica. Dosada nisam još srela nijednog Japanca koji nije bio barem nekoliko puta u takvim centrima ili koji nema purikura sličice.

PAĆINKO je vrsta pinbol mašine u kombinaciji sa video slot mašinama. Paćinko centri su u svako doba dana i noći posećeni, uvek jako zadimljeni i bučni, prepuni zanesenih igrača koji kao u transu pritiskaju dugmiće nadajući se sreći. Uvek sam se čudila kako postoji narazumno velik broj PAĆINKO centara i previše parkiranih automobila ispred. Očigledno izuzetno velik broj Japanaca uživa u ovakvoj vrsti zabave,u protivnom ne bi ih bilo toliko puno. Dosta Japanaca koje ja poznajem je isprobalo sreću u tim centrima više puta.
(/slika3)

Onim tradicionalnijm kojih je mnogo manje, barem među mladima, preostaju pozorišta NO, KABUKI, BUNRAKU... NO (ili NOGAKU) je klasična muzička drama,nastala u 14.veku i od tada se vrlo malo promenila.Obično muški glumci recituju i pevaju, a prati ih hor i orekestar duvača i bubnjeva. Glumačke trupe su pod okriljem šinto i budističkih hramova, a često su sami sveštenici- NO glumci. Pozornica je otvorena sa tri strane što potpomaže još jačoj mentalnoj vezi između publike i glumaca. Neki nazivaju NO japanskom operom. Pevanje podrazumeve vrlo uzak raspon nota sa bezbrojnim ponavljanjem-kako Japanci sami kažu- ''vrlo je monotono''. Melodija sigurno nije centar NO predstave.Maske i kostimi su bogati sa simboličnim značenjem. Tekst je poetski sa puno aluzija. Šteta što niko izuzev stručnjaka nije u stanju da razume originalan tekst. Pre svake predstave publika dobije prevod i objašnjenje kako bi mogla da bolje shvati predstavu i dobije kompletniju sliku. Skoro svim Japancima koje sam pitala koliko su puta bili na predstavi NO odgovor je bio identičan: ''Samo jednom, obavezno, preko škole''. Svi, bez izuzetka, su mi rekli da ne mogu da razumu NO i da im je, zapravo, jako dosadno. Samo jedna prijateljica ide redovno, a druga silom prilika,kako sama kaže, jer joj je zet NO glumac. I ona deli mišljenje svojih sunarodnika!

KABUKI, koji potiče s kraja 16. veka je mnogo popularniji. Mnogi ga nazivaju avangardnim ili bizarnim teatrom. KABUKI je u prošlosti bio namenjen širokoj publici, kao kontrast NO koji je bio za sveštenike i vlastelu. Početna ideja je bila da se publika šokira živim i savremenim pričama i ekstravagantnim kostimima, ali vremenom je postalo stilizovano. KABUKI je danas popularna drama, praćena muzikom šamizena (tradicionalan žičani instrument) i pevačima. Tekst je teško razumljiv. Ako odete u najpoznatija pozorišta u Ginzi (Kabukiza) ili u Kjotu (Minamiza) možete da slušate celu priču preko slušalica na engleskom. To isto je omogućeno Japancima na njihovom maternjem jeziku.

KABUKI je daleko posećeniji i popularniji od NO. Poznajem Japance koji redovno idu na KABUKI predstave. Većoj popularnosti pomaže mlađa generacija kabuki glumaca koji polako modernizuju jezik, kostime,a i scenu raznim efektima i na taj način približavaju prošlost sadašnjem načinu života i mišljenja.

Kao i NO, Japanci predstave BUNRAKU (lutkarsko pozorište namenjeno odraslim) ne posećuju često. Izuzev onih tradicionalnih i posebno zainteresovanih, Japanci se radije opredeljuju za elektronske igre, japanske i holivudske filmove i crtane romane kojih je na pretek. Akira Kurosava,toliko popularan i gledan u Evropi je ovde veoma cenjen, ali negledan među prosečnim Japancima. Moji prijatelji i poznanici me uvek krajnje začuđeno gledaju kad im kažem da je moj omiljen film Kurosavin DODESKADEN. Retko ko ga je gledao,a ako pogledaju na moju preporuku komentar je uvek isti: „To je nekad bio najsiromašniji deo, sad je Diznilend''. Možda nisu ni svesni šta su sve izgubili izgradnjom Diznilenda.

Po mom mišljenju ovde se najbolje i najviše zabavljaju sredovečne žene. Nije ni čudo što im je životni vek najduži. Većina Japanki ne radi puno radno vreme ili uopšte i ima više vremena za sebe nego žene u Evropi ili Americi. Dobro organizovane (ne previše često da ne bi došlo do neželjenih konflikata) idu od jednog tečaja do drugog (ikebana, engleski, joga, čajna ceremonija...) čisto za svoju dušu. Posle sledi zajednički opušten ručak (restorani su krcati ženama) uz neobavezno ćaskanje. Koliko muškarci rade puno i vredno i pod konstantnim stresom, toliko žene vode miran i lagodan život.

Nama, strancima, u Japanu ostaje velik izbor zabave. Svakom prema željama, ali i mogućnostima jer te dve stvari nije lako uklopiti u ovoj zemlji (često su karte za dobre predstave i koncerte nerazumno skupe).
Ko šta voli (čitaj: može) nek' izvoli!