Господар свог избора

После напорне радне недеље која обично траје много дуже него што је законом прописано, Јапанци се опуштају и покушавају да ослободе стреса и прикупе снагу за следећу туру рада. Јапан се разликује у разним аспектима живљења од осталог дела света. То сe често примећује и у домену забаве.
Према жељама и могућностима Јапанци се, као и људи широм света забављају по биоскопима, разним концертима, музејима и галеријама, спортским центрима, баровима и ресторанима... Избор је велик и шаролик. Нигде нисам видела толико ресторана, почев од оних најскромнијих и врло јефтиних до оних најфинијих и наравно астрономски скупих. Сам Токио има више ресторана са „Мишлен звездицама“ него било која светска метропола, укључујући и Париз.

Велика разлика између Јапанаца и Европљана или Американаца је у томе да су овде сви изласци брижљиво припремани до најситнијих детаља, недељама, понекад и месецима унапред. Неком ко је навикао на мало више спонтаности то може јако да смета.

Међутим, постоји још много начина опуштања који су типични само у Јапану, а међу њима је огроман јаз. С једне стране су: МЕИДОКАФЕ, ГЕМУСЕНТА са ПУРИКУРА, ПАЋИНКО..., а са друге стране: НО, КАБУКИ, БУНРАКУ...Ове две групе су толико опречне, као да долазе из два потпуно другачија света. Још једна потврда да је Јапан земља контраста.

(/slika2)Део Токиа који се зове Акихабара (или међу младима познатије као Акиба) је већ деценијама светски електронски центар због стотина продавница електронске робе. Акихабара је истовремено и место где се рађају најновији трендови и где се окупљају ОТАКУ(пристојно речено, ентузијасти који гаје превелику љубав према јунацима цртаних романа, а и према разним бизарностима). Ту су никли први МЕИДОКАФЕ (или јапанска варијанта МЕИДОКИСА) којих сада има на десетине само у Акихабари и на стотине по целoм Јапану. Реч потиче од енглеских MAID и CAFÉ (односно КИСАТЕН, па скраћено КИСА, са истим значењем). Што млађе девојке, што невинијег израза лица и што пискавијег гласа, обучене као служавке из викторијанске Енглеске (у варијантама макси и мини), али са манирима француских служавки од пре два века, дочекују мушку клијентелу речима: “Добродошао кући, господару''. За умерену своту новца уводе муштерије у свет маште и стварају илузију односа господар-служавка. Константно се клањају, спуштају на колена док служе пиће са безбројним понављањем речи господар. ''Да ли је господар задовољан пићем? Да ли би господар желео још нешто? Да ли би господар.....''? За нешто већу своту новца могу, доста невешто, да ''господару'' измасирају врат и рамена, руке и стопала или да очисте уши (да, добро сте прочитали!).Овакви кафићи су настали да би привукли обожаваоце цртаћа где главна јунакиња носи сличну гардеробу. Данас, исте кафиће посећују не само ОТАКУ, већ су постали права туристичка атракција. Јапанци су пре свега успешни пословни људи.

ГЕМУСЕНТА (од енглеског GAME CENTRE) садрже разноразне игре у којима уживају деца, одрасли, целе породице, заљубљени парови...У великој сали се налазе на стотине машина и справа које испуштају разне електронске звуке стварајући невероватну буку која је за ненавикнуто уво прави атак. На свим тим справама можете да симулирате кошарку, стони тенис, куглање...да ударате у бубњеве по такту музике (Јапанци кажу да је то најефикаснији начин за ослобађање од стреса) или да скакућете по такту музике...да уживате и навијате у борби разних инсеката, јунака цртаних романа или диносауруса.....да набројим само неколико могућности. При тим центрима се налазе и ПУРИКУРА (скраћено од PRINT CLUB). Мали фото студио, потпуно аутоматизован у који може да уђе 1-5 особа.Слика се у неколико поза и слике могу да се украсе на различите начине-дода се посебан оквир или се додају речи или се створи монтажа као да сте на насловној страни омиљеног магазина.

Све се испринтује у двадесетак самолепљивих сличица величине 2 х 2 цм. ПУРИКУРА је нарочито популарна међу младим девојкама које имају посебне албуме са стотинама таквих сличица. Досада нисам још срела ниједног Јапанца који није био барем неколико пута у таквим центрима или који нема пурикура сличице.

ПАЋИНКО је врста пинбол машине у комбинацији са видео слот машинама. Паћинко центри су у свако доба дана и ноћи посећени, увек јако задимљени и бучни, препуни занесених играча који као у трансу притискају дугмиће надајући се срећи. Увек сам се чудила како постоји наразумно велик број ПАЋИНКО центара и превише паркираних аутомобила испред. Очигледно изузетно велик број Јапанаца ужива у оваквој врсти забаве,у противном не би их било толико пуно. Доста Јапанаца које ја познајем је испробало срећу у тим центрима више пута.
(/slika3)

Оним традиционалнијм којих је много мање, барем међу младима, преостају позоришта НО, КАБУКИ, БУНРАКУ... НО (или НОГАКУ) је класична музичка драма,настала у 14.веку и од тада се врло мало променила.Обично мушки глумци рецитују и певају, а прати их хор и орекестар дувача и бубњева. Глумачке трупе су под окриљем шинто и будистичких храмова, а често су сами свештеници- НО глумци. Позорница је отворена са три стране што потпомаже још јачој менталној вези између публике и глумаца. Неки називају НО јапанском опером. Певање подразумеве врло узак распон нота са безбројним понављањем-како Јапанци сами кажу- ''врло је монотоно''. Мелодија сигурно није центар НО представе.Маске и костими су богати са симболичним значењем. Текст је поетски са пуно алузија. Штета што нико изузев стручњака није у стању да разуме оригиналан текст. Пре сваке представе публика добије превод и објашњење како би могла да боље схвати представу и добије комплетнију слику. Скоро свим Јапанцима које сам питала колико су пута били на представи НО одговор је био идентичан: ''Само једном, обавезно, преко школе''. Сви, без изузетка, су ми рекли да не могу да разуму НО и да им је, заправо, јако досадно. Само једна пријатељица иде редовно, а друга силом прилика,како сама каже, јер јој је зет НО глумац. И она дели мишљење својих сународника!

КАБУКИ, који потиче с краја 16. века је много популарнији. Многи га називају авангардним или бизарним театром. КАБУКИ је у прошлости био намењен широкој публици, као контраст НО који је био за свештенике и властелу. Почетна идеја је била да се публика шокира живим и савременим причама и екстравагантним костимима, али временом је постало стилизовано. КАБУКИ је данас популарна драма, праћена музиком шамизена (традиционалан жичани инструмент) и певачима. Текст је тешко разумљив. Ако одете у најпознатија позоришта у Гинзи (Кабукиза) или у Кјоту (Минамиза) можете да слушате целу причу преко слушалица на енглеском. То исто је омогућено Јапанцима на њиховом матерњем језику.

КАБУКИ је далеко посећенији и популарнији од НО. Познајем Јапанце који редовно иду на КАБУКИ представе. Већој популарности помаже млађа генерација кабуки глумаца који полако модернизују језик, костиме,а и сцену разним ефектима и на тај начин приближавају прошлост садашњем начину живота и мишљења.

Као и НО, Јапанци представе БУНРАКУ (луткарско позориште намењено одраслим) не посећују често. Изузев оних традиционалних и посебно заинтересованих, Јапанци се радије опредељују за електронске игре, јапанске и холивудске филмове и цртане романе којих је на претек. Акира Куросава,толико популаран и гледан у Европи је овде веома цењен, али нeгледан међу просечним Јапанцима. Моји пријатељи и познаници ме увек крајње зачуђено гледају кад им кажем да је мој омиљен филм Куросавин ДОДЕСКАДЕН. Ретко ко га је гледао,а ако погледају на моју препоруку коментар је увек исти: „То је некад био најсиромашнији део, сад је Дизниленд''. Можда нису ни свесни шта су све изгубили изградњом Дизниленда.

По мом мишљењу овде се најбоље и највише забављају средовечне жене. Није ни чудо што им је животни век најдужи. Већина Јапанки не ради пуно радно време или уопште и има више времена за себе него жене у Европи или Америци. Добро организованe (не превише често да не би дошло до нежељених конфликата) иду од једног течаја до другог (икебана, енглески, јога, чајна церемонија...) чисто за своју душу. После следи заједнички опуштен ручак (ресторани су крцати женама) уз необавезно ћаскање. Колико мушкарци раде пуно и вредно и под константним стресом, толико жене воде миран и лагодан живот.

Нама, странцима, у Јапану остаје велик избор забаве. Сваком према жељама, али и могућностима јер те две ствари није лако уклопити у овој земљи (често су карте за добре представе и концерте неразумно скупе).
Ко шта воли (читај: може) нек' изволи!