Maske trivijalnog

Promocija novog romana Ljubice Arsić, „Mango”, u istoimenoj prodavnici, kao i paušalna poređenja sa tv-serijom „Seks i grad”, mogla bi nekoga navesti na pogrešan zaključak da ovo štivo pripada visokokomercijalnom i, istovremeno, niskoestetskom kodu domaće literature nepravedno nazvane „ženskim pismom”. Ako i dopustimo pionirsku ulogu tv-serije u prevrednovanju mogućih ženskih profila u savremenom zapadnom okruženju, svako poređenje sa romanom „Mango” i, na izvestan način, takođe pionirskom ulogom Ljubice Arsić u domaćoj književnosti, ovde bi se moglo završiti, a svaka pomisao o mogućem poetičkom pomaku ka trivijalnom unapred odbaciti.

Već duže vreme uvodeći u literaturu teme, donedavno obrađivane samo u uskim krugovima ginokritike, Ljubica Arsić dosledno piše u konceptu ženske estetike težeći da dokaže kako u književnosti ne može biti trivijalnih tema već samo trivijalno napisanih dela.
U nameri da osvetli ženski ugao gledanja na traženje izgubljenih identiteta, roman prati tri glavne junakinje (i jednu mačku, transparentnu metaforu „ženskog”), u potrazi za sopstvenim životom, uveliko ispražnjenim do granica nepostojanja u svakom pogledu: na profesionalnom, porodičnom, ljubavnom i društvenom nivou one tavore na marginama emotivno neispunjene svakodnevice. Odveć tipski zamišljeni likovi žena – neudata, raspuštenica, udovica (i jedna mačka kao simbol čisto nagonskog erotskog), uz dominantne motive telesnog, ljubavnog i erotskog, nalaze se na opasnoj ivici prelaska „s one strane” literarnog modela potrage za identitetom.
Izostanak, u prethodnim knjigama često dominantne duhovitosti, pa čak i ironijskog otklona, kao i od smisla ispražnjeni životi likova koji samo simuliraju vrevu u kulisama grada, urušavali bi se i sami u prozaističku banalnost da nije kontrastiranih prostora naličja Beograda. Sa naizgled ključnih toponima romana, kafića i prodavnica u centru grada danju, objektiv se noću okreće ka stanovima i sobama samotnih žena, kafanama-potleušama podno Pančevačkog mosta, grotesknim diskotekama na Ibarskoj magistrali i krupnim planovima neveselih sudbina tri glavne junakinje čime se postiže uverljivo literarno bekstvo od stereotipa. Sledeći tu potrebu za otklonom od banalnog, roman se, paradoksalno, najviše izmiče u momentima kada se širi i udaljava od „trivijalnih” tema svakodnevice, u želji da ostvari vertikalnu osu pripovedanja i prikaže više paralelnih nivoa – nagonski, ljudski i metafizički. Ali, silazak u instinktivno baš kao i odlazak u metafiziku astralnog, prete da postanu klišeizirana narativna konstrukcija u odnosu na kompleksne, samo prividno trivijalne, ljudske živote.

Pitanje trivijalnosti bi se, zato, moglo postaviti kao ključno u iščitavanju „Manga” jer se ono često procenjuje iz pozicije predrasuda koje kao da se uvek iznova moraju preispitivati kada žena piše o svakodnevnom pa, stoga, opšti i neprecizni  pojmovi „trivijalnog” i „ozbiljnog” u nekim momentima menjaju mesta. Međutim, ovoj naglašeno urbanoj, jezički provokativnoj prozi koja mapira savremeni kontekst Beograda kako se to već dugo nije dogodilo u domaćoj prozi (ako se izuzmu novobeogradske teme M. Pantića ili npr. niški motivi u delima Z. Karanovića i Z. Ćirića) nisu neophodna dodatna izvinjenja. Upečatljivo kontrastiranje glamuroznog, ali ispraznog sjaja centra velegrada spram tegobnih i usamljeničkih života koji se odigravaju u pozadini, neke su od najpreciznije napisanih stranica o stanju duha savremenog Beograda. U prilog navikavanju na žensku dioptriju sagledavanja tema (nedostatka) ljubavi sa naglašenom erotikom, možda nije izlišno nagovestiti da bi se „Mango” mogao čitati i kao pandan muškom poimanju stvarnosti u prozi gde je erotsko česti saputnik neorealističkog pristupa književnosti.
I, mada naturalizam svakako nije jedini mogući pristup ovom romanu, kao što mu ni žanrovske odrednice sitkoma ili ljubavno-erotsko-ženskog pisma ne pristaju, tako i svako insistiranje na trivijalnom u prozi Ljubice Arsić (kao i dodatno uplitanje izvantekstualnih elemenata trivijalnog) može, takođe, biti i privid, maska za metaforu koja zapravo ima ulogu problematizovanja književnih i kulturoloških stereotipa.