Tampon zona sporednih likova

56. KARLOVE VARI

Jedan od idejno najsvežijih, najenergičnijih i najboljih naslova u Glavnom takmičarskom programu 56. Karlove Vari festivala svakako je, u formi dugometražnog igranog filma, debitantsko delo „Obični”, nemačke scenaristkinje i rediteljke Sofi Linenbaum.

Ta reč „obični” iz naslova odnosi se zapravo na sporedne likove u filmovima (ali i u životu), jer ono što je Linenbaumova stvorila, ispričala i prikazala jeste to kako bi izgledalo kada bismo svi mi živeli u filmu. Kroz priču o tinejdžerki Pauli – koja u školi uči kako da od sporednog lika postane glavni, ali je pre završnog ispita izdaje mehaničko srce, što će je odvesti na putovanje kroz prošlost porodice i podzemni svet odbačenih i eksploatisanih likova, među lopove i dilere, zvučnim efektima – Sofi Linenbaum nudi publici očaravajuću odu filmovima i filmskoj umetnosti, uz pravi vrtlog ideja i razigranosti u svakom pojedinačnom kadru.

 Naravno, njen zabavni film uopšte nije naivan. Linenbaumova je samo inteligentno pronašla zabavan način da kaže štošta o klasno raslojenom kapitalističkom društvu, o rasizmu, seksizmu, o čemu će biti reči i u ovom ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”...

Odavno mi je jasno da nisam ni sporedan lik već samo statista čak i u ličnom životu, a da li ste vi glavni lik i da li biste bili glavni junak u ovakvom filmu?

Da budem iskrena, mnogo volim statiste. Za sebe mogu da kažem da sam sporedan lik, bez neke velike ambicije da postanem glavni. Naravno, volela bih da u mojoj rediteljskoj karijeri postanem glavna jednog dana. Teško je pitanje koji bih lik igrala u ovom filmu. Možda sporedni lik koji trči pod maskom i mašta da pronađe ljude slične sebi i pobegne iz tog začarano nepravednog sveta.

Film „Obični” ima futurističku priču estetski smeštenu u prošlost i po tome je nalik na neke od filmova iz zlatne ere Holivuda?

Da, tačno, jer je ovo metaforički film i želela sam da uključim mnoge reference koje su i danas i aktivne i aktuelne. Ovo nije tipičan film za „filmske štrebere”, ali koliko god da je razigran želja mi je bila da svi mogu da se povežu sa njim. Zato sam pokušala da pronađem stvari koje svi osećaju kao naše prirodno opšte znanje o filmovima. Taj utisak sjajnog, blistavog i savršenog svilenog sveta iz holivudskih filmova pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, s kojim je prodavan nametnuti ideal življenja bez obzira na sveprisutni rasizam i segregaciju u društvu, sasvim je odgovarao mojoj filmskoj priči.

U filmu koji je delimično i mjuzikl, pričate o klasizmu, rasizmu, izopštenosti iz društva i o raznim mehanizmima kapitalizma? Film je pun političkih konotacija?

Radi se o sistemu koji zapravo funkcioniše od nastanka čovečanstva, samo se drugačije naziva i rotira se. Uvek je pitanje zašto nam je potrebno pogubljenje ili izopštavanje ljudi da bi sistem funkcionisao. Naše društvo je perpetuum mobile gde su ljudima koji su iznad, na vrhu, potrebni ljudi sa periferije radi ekonomske eksploatacije. I uvek su im potrebni oni između, oni koji se nadaju da će se uzdignuti i uvek se plaše da će pasti. Oni su zapravo ti koji daju legitimitet ovim toksičnim strukturama. Rasizam, seksizam, klasizam i slično, nisu slučajni sporedni efekti našeg društva već su osnova za mehanizme isključivanja i eksploatacije koja se na njima nadograđuje. Da bismo bili deo diskursa i kodeterminisali narative, potrebna je vidljivost. To je ono u šta ja verujem, i to je ono o čemu film progovara.

Možda vam nije bila namera, ali primećujem u filmu i refleksije na atmosferu u Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj u godinama pre ujedinjenja. Istočna Nemačka kao zemlja radničke klase i Zapadna Nemačka u kojoj je cvetao kapitalizam?

Rekla bih ovo: ovo je jedna od tema za koju sam veoma zainteresovana u smislu da postoji toliko teških nivoa poput isključenosti u diskusijama u Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj zbog ujedinjenja. Mi smo se spojili ali bez vodiča i bez poštovanja svega što se dogodilo između. Zato osećam da je ovo veoma komplikovana stvar za razgovor. Ali, naravno, gde god je ovako, mogu se desiti mehanizmi razdvajanja ljudi jednih od drugih. A što se tiče „cvetanja kapitalizma”, tačno je, i bilo nam je važno da pokažemo eksploatisane ljude u nekoj vrsti fabrika za izrabljivanje. Oni nisu jadnici već ljudi koje je sistem načinio siromašnima. Bilo nam je važno da pronađemo privlačnu vizuelnu realizaciju bez estetizacije njihovog siromaštva. Između ova dva sveta glavnih i odbačenih junaka postavili smo tampon zonu naših sporednih likova.

Uz kakve ste filmove odrastali u Bavarskoj?

Uz „Kralja lavova” i božićne filmove.

Jesu li oni probudili želju da postanete reditelj?

Za režiju sam se zapravo odlučila prilično kasno, negde tek oko svoje dvadesete godine i u početku sam više bila posvećena pisanju i definisanju likova. Sposobnost vizuelizacije napisanog stekla sam tek tokom školovanja. „Obični” je zapravo moj diplomski film i presrećna sam što smo na festivalu u Minhenu osvojili čak dve nagrade u nacionalnoj selekciji i što sada u Karlovim Varima imamo internacionalnu premijeru. Projekcijama u Minhenu nisam mogla da prisustvujem jer sam imala kovid, ali evo me, sada sam tu. Zdrava i srećna.