Ne osećamo kapitalizam, već imamo osećanje straha

75. LOKARNO

Postoji li na svetu tako savršena država, sa savršenom ekonomijom u kojoj BDP konstantno raste, ne postoji nezaposlenost, a sto odsto stanovništva izjašnjava se da je srećno? Postoji, i ta država se zove Hrčkolend, i o njoj je animatorsko autorski dvojac Ana Nedeljković – Nikola Majdak snimio i posvetio joj svoj desetominutni animirani film „O novcu i sreći”, koji će svetsku premijeru imati sutra na 75. Lokarno film festivalu.

Naravno, reč je o imaginarnoj zemlji u koju su Nedeljkovićeva (autorka scenarija i vizuelnog koncepta) i Majdak (direktor fotografije) smestili svoje plastelinske junake – Hrčke, podarili im uz dušu i telo i pokret i „navalili” na leđa sav teret tog sveopšteg današnjeg egzistencijalnog bitisanja. Tog beskonačnog trčanja u krug, baš kao što to po celu noć čine pravi hrčci...

 Autori genijalnih, angažovanih, duhovitih i svetski nagrađivanih animiranih filmova „Rabbitland” („Kristalni medved” na 63. Berlinalu) i „Neputovanja”, sada u razgovoru za „Politiku” tik pred svetsku premijeru, govore o svom ništa manje genijalnom filmu „O novcu i sreći”, nastalom u njihovom studiju za animaciju...

Je li „O novcu i sreći” zapravo pravi antikapitalistički film?

Na samom početku rada na filmu bavili smo se velikim rečima kao što je kapitalizam, istraživali određene ekonomske teorije koje propagiraju alternativne koncepte ekonomije za opšte dobro i slično, a onda smo shvatili da ne treba da radimo sa velikim rečima nego sa jakim osećanjima. Ja ne osećam „kapitalizam”, ja osećam „strah”. Osećam da je dovoljno da samo jednom pogrešim, ne zaradim dovoljno, pa da počnem vrtoglavo da propadam kroz društvene slojeve. Ja osećam „umor” i „nesigurnost”, ja osećam da ne smem da prestanem da radim, osećam da moram da se foliram da je sve super, ja osećam svakodnevno tu kompleksnu vezu između novca i sreće. Ja sam osoba koja istovremeno pravi „antikapitalistički film” i pokušava da dobije kredit od banke.

U vašoj imaginarnoj državi Hrčkolend naizgled je lako živeti ukoliko se slede, od strane države, dva propisana pravila: „Mislite pozitivno” i „Sledite svoje snove”?

Da, hrčci žive i vredno rade u Hrčkolendu, toj savršenoj državi sa savršenom ekonomijom. Njihov jezik sastoji se isključivo od pozitivnih fraza koje su obavezni svakodnevno da ponavljaju: „Misli pozitivno”, „Sledi svoje snove” i „To nije problem, to je izazov”. Sve ovo su samo duhovote rečenice preuzete iz filozofije pozitivnog mišljenja, jedne od najuspešnijih metoda sakrivanja suština problema. Međutim, ima jedna druga rečenica koja je zapravo ključna za Hrčkolend i mnogo opasnija, a to je: „Slažem se” („I agree”). To je ono „Slažem se” koje svi sigurno više puta dnevno kliknemo ne čitajući preduge tekstove ili kilometarske ugovore u kojima niko ne pročita sitna slova, to su politički izbori na kojima smo glasali. Ovo društvo je savršeno „pokriveno”. Za sve naše probleme verovatno negde već postoji potpis da smo se mi sa time složili.

I u „Rabbitland” i u „Neputovanjima”, a sada i u ovom novom filmu postoji snažno prisustvo onog što se naziva autorskim društveno-političkim angažmanom?

Volimo za sebe da kažemo da smo studio za animaciju koji je specijalizovan za kreiranje distopijskih svetova. Naš prvi animirani film „Rabbitland” bavi se temom demokratije, „Neputovanja” temom granica i izolacije. U novom filmu „O novcu i sreći” smatrali smo da je pravo vreme da se bavimo ekonomijom. Međutim, jedna stvar nas suštinski plaši. Obično se desi da to što napravimo u filmu počne da se dešava u stvarnosti. Tačnije, obično se desi da stvarnost izmisli još mnogo gori scenario nego što smo mi uspeli da izmaštamo za našu malu plastelinsku distopiju, tako da je verovatno i nažalost, u globalnoj klimi pandemije, inflacije i recesije, pravi trenutak za film o novcu i sreći.

Zajednički imenitelj za sva tri filma jeste i humor, da li samo zato da se čemer savremenog sveta, kojim se zapravo bavite, lakše proguta?

To je svakako jedan od razloga. Međutim, ponekad nam se čini da to što koristimo uopšte nije humor, nego da je svet oko nas toliko bizaran da se mi zapravo bavimo hiperrealizmom.

Šta se dogodi ukoliko se kupi pogrešan san? Kraj sa nulom?

Posle napornog radnog dana Hrčci u Hrčkolendu celo veče provode kupujući najlepše snove koje je uprava za njih pripremila i na to troše sve što su tog dana zaradili. Međutim, jedne noći desila se neobjašnjiva greška i protagonistkinja filma kupila je pogrešan san. Ceo život pokušavaju da nam prodaju različite snove. Naš san, koji nismo kupili i u koji smo stvarno verovali, bio je da ćemo vrednim i marljivim radom, kontinuiranim aktivizmom u umetnosti i kulturi, zajedno sa nekim divnim ljudima oko nas, doprineti da svet bude bar za nijansu bolje mesto. Ali bojimo se da su snovi o boljem društvu baš retro…

I „O novcu i sreći” je rađen veoma zahtevnom stop moušen tehnikom animacije?

Ceo film je rađen u „stop motion” tehnici animacije, što znači da smo zaista napravili sve lutke od plastelina i celu scenografiju (svet Hrčaka), a zatim se lutke pomeraju u malim pokretima, svaki pokret se fotografiše i na taj način nastaje animacija. Danas, kada u svetu animiranog filma dominira kompjuterska animacija mi namerno koristimo ovu klasičnu tehniku zato što smatramo da realne lutke i scenografije mogu da deluju znatno ubedljivije na posmatrača, deluju kao da su stvarne, pogotovo ako želimo da govorimo o nekim bitnim društvenim i političkim temama.

Snovi se sanjaju, ne kupuju se

Bez obzira na blještava svetla svih šoping molova, moramo da nastavimo sa mikroaktivizmom, umetnošću i kulturom

Snovi koje nam danas i ovde prodaju mnogo su jednostavniji: to su snovi o novcu, snovi u kojima nema moralnih prepreka da se do novca dođe, snovi o tome da ako si siromašan, sam si kriv. Snovi u kojima ljudi sanjaju kako kupuju u blistavim šoping molovima, kako kupuju ceo šoping mol, kako ruše postojeći šoping mol da bi sagradili još veći i veći dok se negde daleko, daleko od kafića u šoping molu, društvo ubrzano raslojava ostavljajući nevidljivo mnoštvo daleko ispod granice siromaštva. I bez obzira na blještava svetla svih šoping molova, moramo da nastavimo sa mikroaktivizmom, umetnošću i kulturom, zato što na taj način možemo da pokažemo koliko je bitno da se snovi sanjaju, ne kupuju se, kaže Ana Nedeljković.