Knjiga ne gubi bitku s novim tehnologijama

Deda kaže: „Sine, dodaj mi novine”, a unuk mu odgovori: „Šta će ti novine, to niko ne čita, evo ti tablet.” I onda je deda ubio muvu tabletom… Ovo je vic koji kruži mrežama, ali kao i svaka šala, ukorenjen je u malo izokrenutoj stvarnosti, tačnije, u predrasudi da klasičan način čitanja iščezava i da svi zure u ekrane. Da li je to baš tako?

Tatjana Aleksandrov, načelnica Odeljenja za rad sa korisnicima Biblioteke grada Beograda, smatra da štampana knjiga nikada neće iščeznuti i da je 21. vek zapravo vek ekspanzije čitanja. Po njenom mišljenju, „ekrani” su bili vrlo popularni početkom dvehiljaditih, ali da sada i u javnom prostoru i u gradskom prevozu vidi sve više ljudi koji čitaju štampane knjige.

– U novim tehnologijama dobili smo vrednost s kojom poredimo knjigu, međutim, knjiga ne gubi na značaju. Najveći broj članova u mreži Biblioteke grada Beograda jesu deca predškolskog i uzrasta osnovne škole, a zatim dolaze srednjoškolci, zaposleni i penzioneri. Statistički gledano, 56 odsto naših članova su žene, a 44 odsto su muškarci. Nedavno smo imali akciju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i među našim korisnicima sve je više studenata. Uopšte, broj članova iz mreže opštinskih biblioteka, kao i u centralnom odeljenju, vremenom se progresivno uvećava. Biblioteku grada Beograda ne čini samo izdavanje knjiga, to je sada mesto multimedijalnih kulturno-obrazovnih programa, a manifestacija „Letnji plato” jedna je od najposećenijih– objašnjava Tatjana Aleksandrov.

Činjenica je da se kod nas nije masovno ukorenila kultura digitalne, pa čak ni audio-knjige, kao na Zapadu. Kakva su predviđanja bliske budućnosti u vezi sa energetskom krizom, sva je prilika da ćemo knjige čitati uz sveću, zavijeni u gunjeve. Ali, to je najmračniji srednjevekovni scenario koji se verovatno neće ostvariti. Ipak, izdavači uvek idu korak ispred nas. Zoran Hamović zapaža da uopšteno čitamo mnogo, ali da je pitanje da li čitamo prave knjige.

– Najčešća asocijacija za čitanje je književnost, zbog toga što nam ona ulepšava život i omogućava nam da grubost i surovost života doživljavamo na lakši način, tako umanjujemo bol. Susret s tekstom važan je i za dobre pisce, bez čitanja nema ni pisanja. Nažalost, danas se zahvaljujući tehničkim mogućnostima susrećemo s mnogo napisanog teksta, s mnogo objavljenih knjiga, koje su više okrenute samopromociji, a manje na pravu umetničku komunikaciju. Bez knjiga, bez čitanja, nema pravog odnosa prema stvarnosti, samo je pitanje kako i gde dolazimo do načina informacija. Tehnologija nas zasipa sadržajima. U prethodnom periodu borili smo se za informacije i čitanost, sada dolazimo u poziciju preobilja i počinjemo da odbacujemo suvišne sadržaje. Zato se često čini da čitamo manje, što nije istina. Čitamo mnogo više, neprekidno, ali na različite načine, često bez kontrole tog procesa – kaže Zoran Hamović.

Po njegovom mišljenju, naše generacije prethode čipovanju, mi još uvek držimo knjige u rukama. Sledi nam, dakle, pravi naučnofantastični scenario.

– Postoji mogućnost da već sutra, zahvaljujući čipu koji će biti ugrađen u telo, uronimo u proces nepregledne komunikacije sa izvorima informacija. Neće biti moguće da ono što sada doživljavamo poredimo sa onim što će biti. Ta vrsta kontakta biće značajno drugačija i nećemo moći da ga označimo kao čitanje – dodaje Hamović.

Pisac Goran Petrović nedavno je u „Laguni” predstavio prva dva dela svog grandioznog romana-delte u nastajanju – „Papir” i „Ikonostas”. Tom prilikom rekao je ne samo to da voli da pomiriše sveže odštampanu knjigu već i da boravi u štampariji sa svim njenim senzacijama, gde se čak može čuti i oštar zvuk noža za papir. Ovo je pristup majstora starog kova, zaljubljenika u tradicionalni oblik knjige, a ekvivalent mu se može naći među ljubiteljima vinila i zvuka pucketanja starih ploča. I njih je sve više. Zato, najbolje je da sve postoji, da se tradicija i modernost nadopunjuju u harmoničnim delovima, gde nijedan ne preteže sasvim. Onda ideja progresa ima dobro utemeljenje.

U knjizi „Čitam da se pročitam” Miha Kovač, profesor Filozofskog fakulteta u Ljubljani, naveo je mnogo razloga zbog kojih se čitanje ničim ne može zameniti, a dao je i dokaz da se tekst bolje pamti ako se čita sa papira. Ipak, on ne negira ni moderne tehnologije, kao još jedan vid učenja.

Niko ne govori tako lepo o čitanju kao pravi pisac. U stvari, pošto pročita dela svog omiljenog autora, čitalac treba da se dokopa njegove liste omiljenih naslova, što bi mogla biti vrlo intimna stvar, kao što su, uostalom, i plej-liste u telefonima.

Argentinski pisac Alberto Mangel, koji je živeo svuda po svetu, po gradovima Izraela, Španije, Francuske, Engleske, Italije i Kanade, svaki put je stvarao i velike biblioteke. On prema knjigama ima odnos strastvenog kolekcionara, a pri selidbama ih je s teškim bolom pakovao u kutije. Mangel veruje u to da je pravi zadatak pisca da pronađe prave reči kako bi imenovao svet, znajući u isto vreme da su te prave reči nedostižne. To je istakao upravo dok je govorio o Borhesu...

– Volim javne biblioteke, i prvo njih obiđem kad god sam u nekom nepoznatom gradu. Ali, mogu da radim sa uživanjem samo u svojoj privatnoj biblioteci, sa svojim knjigama – ili, tačnije, s knjigama za koje znam da su moje. Možda u tome ima nečega od starovremske vernosti, ili jednog oblika džangrizave kućevnosti, što je u većoj meri konzervativna crta u mom karakteru nego što bi anarhični mladić u meni to voleo da prizna. Moja biblioteka je moja ljuštura – piše Mangel u knjizi „Pakujem svoju biblioteku” (u izdanju „Geopoetike”).

Nemoguće je izostaviti Aleksandra Genisa, Rusa koji živi u Americi, u ovoj priči o piscima i čitanju, jer je ovaj autor jedan od najmaštovitijih čitalaca. U delu „Koža vremena” (takođe da je „Geopoetika” objavila) on pripoveda o tome da pretresa svoju biblioteku, kao da čita intimni dnevnik, jer je na svakom delu zapisao datum čitanja. Tako zna gde se sakrivao od stvarnosti.

„Puč je devedeset i prve, i sva tri sudbonosna dana čitam Tukidida. Napad na njujorške kule, i povlačim se u Herodota. Osvajanje Krima, i ja sam u jezivo omiljenom Aristofanu. Rat u Donbasu, i grabim ono zavetno poglavlje u kome Odisej susreće koketnu princezu Nausikaju. Oboren malezijski ’boing’, i eto me sa Ksenofontovim hoplitima. A sa Trampovom pobedom neumorno kombinujem novine i Platona, kako bih se prisetio promašaja demokratije”, napisao je Genis.

Večeras će biti otvoren 65. međunarodni beogradski sajam knjiga. Pojedini izdavači su sumnjičavi: papir je poskupeo, (sve je skupo), ljudi su se odvikli, nemaju novca. Neki drugi, poput „Lagune”, ohrabreni gužvama koje godinama beleže tokom „Noći knjige” i svakodnevnim prometom u knjižarama, misle da će ovaj sajam posle dve godine pauze biti pravi pogodak i to zbog nostalgije.

Umberto Eko i Žan-Klod Karijer, dramaturg i scenarista Bunjuelovih filmova, napisali su svojevremeno knjigu „Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga” (objavio je „Gradac”), razmišljajući o tehnološkoj revoluciji. Ova dva autora govoreći o knjizi zapravo govore o ljudskom biću koje je uzvišeno u imbecilno u isti mah, biću koje stvara umetničke vrednosti, a koje u isto vreme neprekidno ratuje i uništava vlastito okruženje. Zbog toga je povest knjige ujedno i istorija njenog uništenja, a istorija kulture stalni odabir i trijaža onoga što cenzura ili vatra nisu satrli. I sve to opet ćemo naći u knjigama.