Prelamanje istorije preko leđa malog čoveka

U „jesenjem paketu” izdavačka kuća „Booka” objavila je na srpskom knjigu godine u Rusiji „Sećanju na sećanje” Marije Stepanove u prevodu Natalije Nenezić, zatim jedan od najpoznatijih romana Miljenka Jergovića „Dvori od oraha”, kao i novo delo Loren Graf „Matriksa” u prevodu Eli Gilić.

„Sećanju na sećanje” je debitantski roman Marije Stepanove jedne od najuticajnijih savremenih ruskih pesnikinja, koji je nazvan remek-delom savremene ruske književnosti. U njemu autorka kombinuje eseje, fikciju, dnevničke zapise i istorijske dokumente, stvarajući nesvakidašnju knjigu o porodici ruskih Jevreja u Sovjetskom Savezu.

Stepanova piše o neupadljivim, običnim ljudima koji su preživeli vek obeležen tragičnim događajima i brisanjem neželjenog pamćenja. Pokušavajući da zaviri u prošlost i sumira odjeke sećanja iz detinjstva, autorka nas vodi u potragu mnogo veću od otkrivanja porodične istorije – razmatra etiku pisanja o mrtvima, istražuje odnos iskustva i pamćenja i nudi intrigantan pogled na sećanje, koje je lično, i istoriju, koja bi trebalo da bude objektivna.

Miljenko Jerković u epskoj sagi o dve dubrovačke porodice „Dvori od oraha”, koja je prvi put objavljena 2003. godine, iznosi intimno viđenje istorije. Roman obrnutom hronologijom prati Reginu Delavale od njene smrti 2002. do rođenja 1905. godine. Kroz priču o njoj i njenoj porodici autor gradi hroniku jednog veka i opisuje kako se turbulentni istorijski događaji prelamaju preko leđa malog čoveka.

Nemački „Tagesšpigel” (Der Tagesspiegel) ocenio je da je reč o „rafiniranom divu od romana”, dok je „Zidojče cajtung” (Süddeutsche Zeitung) istakao da je „Jergović uspeo da pronađe ravnotežu između malog događaja i velike istorije, između pojedinačne sudbine i tipologije”.

Roman „Matriksa” autorke Loren Grof je zasnovan na liku prve francuske pesnikinje Marije od Francuske, koja je proterana s dvora i poslata da bude nastojnica u siromašnoj opatiji. Ono malo što se zna o njenom životu autorka vešto rekonstruiše u smelu viziju ženske ljubavi, skrivene seksualnosti i žestoke odanosti. Ispisan poetičnim i živopisnim stilom, roman o životu opatica u 12. veku deluje uzbudljivo i dinamično poput trilera.

Marija, isprva očajna i zatečena surovošću novog života u opatiji, odlučuje da stvori bogatu i samodovoljnu zajednicu žena u kojoj „ima mesta čak i za najluđe, za odbačene, za teške [...] čak i za žene koje je najteže voleti”, bez obzira na to koje sve norme usput mora da prekrši. Kombinujući šturost, ceremonijalnost i senzualnost, Loren Grof je stvorila delo o tome šta sve žene mogu da postignu kad odluče da se usprotive ustaljenim patrijarhalnim običajima.