Inventar „urutki i sokoćala”

Lajkovac – Miloš Jevtić je svojim pitanjima uspeo da podstakne Radovana Belog Markovića da pokaže kako je on pisac koji je sam sebe stvorio. Jer, neko ko je išao u Mašinsku školu na Zvezdari i neko ko je u specifičnom društvenom ambijentu šezdesetih godina prošlog veka prolazio kroz mladost, nije bio u prilici da na pravi način, neposredno, vođen nečijom rukom, stigne do velikih i značajnih književnih dela. Ali, baš taj čovek koji je prolazio kroz Mašinsku školu na Zvezdari uspevao je i uspeo na vreme da upozna i „Čarobni breg” Tomasa Mana u koji se, čim ga je pročitao, „uselio” i u njemu ostao praktično do poslednjeg trenutka svog života...

Tim rečima se prof. dr Radivoje Mikić osvrnuo na knjigu novinara i publiciste Miloša Jevtića „Otvorena polja Radovana Belog Markovića”, iz edicije „Odgovori”, u izdanju lajkovačke biblioteke, koja je promovisana u Lajkovcu. Dve decenije su trajali razgovori i dogovori za ovu knjigu, čiji izlazak iz štampe veliki pisac, rođen u selu Ćelije kod Lajkovca, nažalost, nije dočekao, preminuo je početkom 2022.

Prema Mikićevim rečima, Radovan Beli Marković je hteo da služi jeziku, iskoristio je pravo pisca da stekne nešto po čemu će biti prepoznatljiv, specifičan jezik. Mikić je podsetio da je srpska kultura u nekoliko navrata menjala svoju jezičku osnovicu, da se na jedan način pisalo u srednjem veku, na drugi u takozvano „dositejevsko doba”, na treći posle Vukove jezičke reforme.

– Radovan Beli Marković je nastojao da u svojoj prozi spoji sva ta tri jezika i da pokaže kako je, zapravo, pravom piscu potrebna celokupna kulturna i jezička memorija jedne kulture i da on sve to stavlja u pogon, jer da bi rekao ono do čega mu je stalo, mora sve to da ima na raspolaganju – rekao je Mikić.

Posebno je naglasio piščevu odanost i ljubav prema zavičaju...

– Ne postoji duža pesma koja je ispevana kao pohvala Kolubari i onome što je Radovan zvao kolubarska ekumena, od njegove proze. Radovan Beli Marković je književnosti dao veliki doprinos u tome što svoju prozu nije pisao kao što su to činili prethodnici – konstatovao je on, dodavši da je Miloš Jevtić učinio podvig:

– Otvorio nam je Radovana Belog Markovića kao ličnost i ušao u njegovu književnu radionicu da izvrši neku vrstu inventara svih alata i svih „urutki i sokoćala”, kako bi Radovan rekao, kojima se on služio pišući svoje pripovetke i romane...

Još jednom se pokazalo da, kada se meri prema zvezdama, provincije nema, ocenio je Milan Tasić, izdavač, u osvrtu na knjigu posvećenu Radovanu Belom Markoviću, za kojeg je rekao da je „svoje ćelijanstvo prihvatio kao gospodstvo, kao izraz plemićkog statusa i izdigao ga do kosmičkih, univerzalnih, metafizičkih visina”.

– Kao i svi veliki pisci, znao je da je jezik njegov pravi zavičaj, zato je išao duboko, u starinu, vraćajući u savremeni srpski jezik neke lekseme iz slavenoserbskog i staroslovenskog, oživljavao prvobitna, danas zaboravljena značenja, podsećao na pomalo zaboravljene gramatičke oblike. Ono što u nečijem jeziku može zvučati kao arhaizam, u jeziku Radovana Belog Markovića deluje, živo, razigrano, savremeno – rekao je Tasić.

Daren Milivojević, dugogodišnji saradnik u lajkovačkoj biblioteci i veliki prijatelj Radovana Belog Markovića, knjigu je ocenio kao labudovu pesmu odlazećeg pesnika koji je ceo život pisao prozu.

Sanjajući život i živeći snove, pokazao nam je da je „život gorak i skup, ali da je uzaludan ako skup i gorak nije.”

„Otvorena polja Radovana Belog Markovića” su, u stvari, tek sad otvorena i godinama i vekovima će biti otvorena, uveren je Miloš Jevtić, autor ovog, još  jednog od preko 220 naslova iz edicije „Odgovori”. Radovan je bio najveći pisac koji je živeo van Beograda, smatra on. Dodao je da je Radovan Beli Marković imao osećaj za suštinu književnog rada.

– Njegove rečenice nisu lake, naročito one u kojima jezik prolazi put... Ja sam se u početku osećao nepozvan u tom jeziku, ali kako sam više čitao i vraćao se u svoje detinjstvo, u Kamenicu, Bukovicu, Podgorinu, valjevski kraj, stare valjevske pisce, ja sam shvatao da je to jedan jezički put koji neće biti brzo zaboravljen – poručio je Miloš Jevtić.

„Gledanje jeseni”

Profesor Radivoje Mikić je posetio da je Radovan Beli Marković svojevremeno u valjevskom listu „Napred” dobio priliku da se bavi novinarstvom i deli sudbinu nekih pisaca 20. veka koji su bili i novinari – Miloš Crnjanski, Gabrijel Garsija Markes, Ernest Hemingvej... Uz konstataciju da u novinarstvu treba da nađe prostora i nešto što nije standardno i nije otaljavanje dnevnih obaveza, Mikić je naveo da je Radovan jednom prilikom od urednika lista „Napred” uspeo da dobije putni nalog u kojem kao radna obaveza nije stajao razgovor sa predsednikom opštine ili opštinskog komiteta, već – „gledanje jeseni”!?!

– Za pisca nije važno nešto što je svakodnevno, pragmatično, nego nešto što ima dublji smisao. Gledajući jesen proniknućete u tajnu života u prirodi, u tajnu svega onoga što nas drži na ovoj planeti, a u razgovoru sa sekretarom opštinskog komiteta čućete gomilu fraza iz kojih ništa nećete uspeti da iskoristite – rekao je profesor Mikić.