Intelektualci su plaćeni huškači

Hans Magnus Encensberger (1929) ne oseća se kao čovek u godinama. Stalno putuje po svetu da bi napisao nešto novo. Svojim knjigama, prevedenim u poslednje vreme na naš jezik, nesumnjivo je jedan od najprisutnijih svetskih intelektualaca na našem prostoru. Evo nas na Vršačkom bregu uživajući u prirodi i razgovarajući o svemu i svačemu i neizbežno o politici.

Njegov raniji tekst „Evropa u razvalinama” napisan kratko pre no što je počeo rat u Jugoslaviji inspirisan je zlim slutnjama, ako ne izvesnošću, onda ipak slutnjama, o razvoju nemilih događaja na našim prostorima. Taj tekst nije međutim pesimistički, on je sećanje na vreme od 1944–1945, kada je gotovo čitava Evropa bila gomila ruševina. Teško je bilo pretpostaviti da će se za desetak godina živeti u normalnoj civilizaciji: „To nam dokazuje kako o budućnosti ne možemo puno toga reći. Možda bismo morali da shvatimo da civilizacija nije nešto što se samo po sebi razume, već da je ona jedan težak izuzetak u istoriji.”

Slažemo se da je problem perspektive jasan. Tamo gde čovek živi, tamo je centar sveta. Politika je uvek hladna i bezosećajna, a dobrobit ljudi na svim stranama sveta uopšte nije njena tema. U normalnom slučaju ne treba ni dobro ni zlo očekivati spolja, već ih treba tražiti kod samog sebe, konstatuje veliki pisac.

Encensberger je jedan od retkih intelektualaca koji se bavio nemačkim nacionalnim pitanjem, stekavši mudro iskustvo u razumevanju nacionalne krivice i nacionalnih rana. Fatalnu grešku Nemaca, koji su nakon Prvog svetskog rata doživeli sebe kao žrtve, bez obzira na to kako je trebalo podeliti krivicu za taj rat, ne treba ponoviti, kaže on. „Tada su Nemci izgubili rat i dobili su jedan ne tako mudar mir. Malograđanština, sveopšte deklasiranje uzdiglo je sloj ratnih profitera. Svi su govorili da su Nemci žrtve i da su tamo negde neki zli krivi za njihovu nesreću. Tako je u Nemačkoj antisemitizam postao zarazan. Nastalo je osećanje da se mora preduzeti osveta i posledice su svima poznate. Uloga žrtve je vrlo opasna za onog koji u nju uskače. Posle Drugog svetskog rata mnogi su se Nemci oprostili od uloge žrtve ili su možda barem posumnjali da su oni počinioci. A to je bilo nekako zdravije što su shvatili da su to bili oni sami.”

Reč analogija se sama od sebe nameće.

Intelektualci kao proizvođači mržnje? Zašto izdvojiti njih? Ne proizvode li možda i drugi mržnju, recimo vodoinstalateri ili drugi?

„Vodoinstalateri su stručnjaci za razne instalacije. Intelektualci su stručnjaci za izražavanje kolektivnih ideja, kolektivnih osećanja, oni su obrazovani za to, istrenirani, a politika ih kao stručnjake regrutuje i plaća. Kada mi se pokvari instalacija, ja pozovem vodoinstalatera, a kad želim da huškam, zovem intelektualca. Ne radi se tu samo o novcu i podmićivanju, nije posredi samo materijalna kompenzacija, recimo da poseduješ neku vilu, već činjenica da postaješ važan.”

Pitam se, pišu li još pesnici buntovne pesme po zidovima?

1993.

(Esej je objavljen posle Krduove smrti u knjizi „Druga istorija bića”, KOV, 2017)