Интелектуалци су плаћени хушкачи

Ханс Магнус Енценсбергер (1929) не осећа се као човек у годинама. Стално путује по свету да би написао нешто ново. Својим књигама, преведеним у последње време на наш језик, несумњиво је један од најприсутнијих светских интелектуалаца на нашем простору. Ево нас на Вршачком брегу уживајући у природи и разговарајући о свему и свачему и неизбежно о политици.

Његов ранији текст „Европа у развалинама” написан кратко пре но што је почео рат у Југославији инспирисан је злим слутњама, ако не извесношћу, онда ипак слутњама, о развоју немилих догађаја на нашим просторима. Тај текст није међутим песимистички, он је сећање на време од 1944–1945, када је готово читава Европа била гомила рушевина. Тешко је било претпоставити да ће се за десетак година живети у нормалној цивилизацији: „То нам доказује како о будућности не можемо пуно тога рећи. Можда бисмо морали да схватимо да цивилизација није нешто што се само по себи разуме, већ да је она један тежак изузетак у историји.”

Слажемо се да је проблем перспективе јасан. Тамо где човек живи, тамо је центар света. Политика је увек хладна и безосећајна, а добробит људи на свим странама света уопште није њена тема. У нормалном случају не треба ни добро ни зло очекивати споља, већ их треба тражити код самог себе, констатује велики писац.

Енценсбергер је један од ретких интелектуалаца који се бавио немачким националним питањем, стекавши мудро искуство у разумевању националне кривице и националних рана. Фаталну грешку Немаца, који су након Првог светског рата доживели себе као жртве, без обзира на то како је требало поделити кривицу за тај рат, не треба поновити, каже он. „Тада су Немци изгубили рат и добили су један не тако мудар мир. Малограђанштина, свеопште декласирање уздигло је слој ратних профитера. Сви су говорили да су Немци жртве и да су тамо негде неки зли криви за њихову несрећу. Тако је у Немачкој антисемитизам постао заразан. Настало је осећање да се мора предузети освета и последице су свима познате. Улога жртве је врло опасна за оног који у њу ускаче. После Другог светског рата многи су се Немци опростили од улоге жртве или су можда барем посумњали да су они починиоци. А то је било некако здравије што су схватили да су то били они сами.”

Реч аналогија се сама од себе намеће.

Интелектуалци као произвођачи мржње? Зашто издвојити њих? Не производе ли можда и други мржњу, рецимо водоинсталатери или други?

„Водоинсталатери су стручњаци за разне инсталације. Интелектуалци су стручњаци за изражавање колективних идеја, колективних осећања, они су образовани за то, истренирани, а политика их као стручњаке регрутује и плаћа. Када ми се поквари инсталација, ја позовем водоинсталатера, а кад желим да хушкам, зовем интелектуалца. Не ради се ту само о новцу и подмићивању, није посреди само материјална компензација, рецимо да поседујеш неку вилу, већ чињеница да постајеш важан.”

Питам се, пишу ли још песници бунтовне песме по зидовима?

1993.

(Есеј је објављен после Крдуове смрти у књизи „Друга историја бића”, КОВ, 2017)