Zavičajno i univerzalno

Narodna biblioteka „Ćirilo i Metodije” u Prijedoru objavila je nedavno knjigu kratkih priča i zapisa Ognjena Vlačine (1978) pod naslovom „Talandara”. Rođeni Prijedorčanin, Vlačina je životom vezan za Beograd, a poslednjih godina pažnju je na sebe skretao člancima, reportažama i pričama objavljivanim na čitanim i citiranim portalima u krajevima koje već dugo nazivamo „regionom”, a koji su, zapravo, (eks)jugoslovenski teren.

Knjiga „Talandara”, obimom nevelika, ali sadržajem vrlo raznovrsna i bogata, bila je povod za razgovor sa autorom.

„Dnevnik jednog studenta ili Nesavršena” iz 2009. godine – tu knjigu Milan Milošević, autor predgovora za zbirku priča „Talandara”, pominje kao vaš „već zaboravljeni prvenac”. Kakav je danas vaš odnos prema tom prvencu, ili je možda on, kao prvo mače, u vodu bačen, pa sad zapravo „Talandaru” doživljavate kao pravi start?

Naš narod ima dve dobre izreke, koje su suštinski suprotne: Po jutru se dan poznaje i Prvi mačići se u vodu bacaju. Ne bih ovde koristio nijednu jer smatram da autoru nije lako da se odredi prema svom delu. Pomenuti prvenac je, naravno, mogao biti bolji, ali da ne sudimo prestrogo. Nezavisno od toga, „Talandara” kao prozno delo zaista je kvalitativni iskorak u mom pisanju i jedan novi, mali početak.

Činjenica je da vas često nazivaju „zavičajnim piscem”. Kakav je vaš odnos prema takvoj odrednici? Da li vas sputava, ograničava, ili vam, možda, imponuje?

Biti zavičajni pisac možda i nije tako loše, pogotovo imajući u vidu da svojim zavičajem smatram gotovo čitavu bivšu Jugoslaviju. To danas ispada veliko geografsko prostranstvo. Apsolutno mi ne smeta kako me ljudi nazivaju, dok god je to pristojno. Bitno je da autorovo delo živi i da se čita – to smatram najvažnijom odrednicom.

Šta je za vas, u najkraćem, Beograd, a šta Prijedor?

Beograd je moja porodica, mesar i ribar sa Dušanovca, Ada Ciganlija, Avala i burazeri auto-mehaničari iz Ripnja, lopta za mali fudbal, karirani kafanski stolnjak, prijatelji i kumovi, Šumice, neprestana saobraćajna gužva... Prijedor je travnati fudbalski teren, moji roditelji, Sana, prijatelji, Radetića kula, pesma i ojkača, prijedorska gimnazija, vetrić iznad Pašinca, familija...

Vaša knjiga puna je imena, likova, ljudi koji se neretko pominju ne samo imenom, prezimenom, nadimkom, nego i adresom. Jeste li ikad strahovali da ćete, pišući tako, nekoga možda povrediti, da će nekoga obuzeti nelagoda dok vas bude čitao?

Tek mi je majka posle čitanja skrenula pažnju na neki detalj o tome, ali mišljenja sam da umetnost mora da bude iskrena, ponekad i brutalno iskrena, da zaboli onog ko čita, pa i onoga ko piše. Ako čitalac oseti da je to istina, verovaće ti i razumeće poruku koju šalješ. Nadam se, svakako, da nikog neću povrediti svojim pisanjem. U knjizi ima verodostojnih činjenica, ali ima i puno onih koje su domaštane, izmišljene, pa su te dve kategorije isprepletene i neraskidive u mom delu.

Imate li romansijerske pretenzije, ili vas kratka priča kao forma ispunjava?

Imam želju i nameru da nastavim da pišem. Gde će me to tačno odvesti, videćemo. Odavno imam skiciran roman, ali nisu se stekli uslovi da nastavim rad na njemu. Lakše mi je da pišem kratku formu zbog iscepkanog vremena koje imam na raspolaganju. Takođe, zbog tekuće „bitke za pažnju”, moderni čovek lakše prihvata i razume kratku formu, pa je i to argument u prilog koncepta priča ili zapisa.