Pisanje je kao ljubav

Ove godine navršava se sto godina od rođenja jednog od najznačajnijih američkih pisaca druge polovine dvadesetog i početka dvadeset prvog veka, Normana Majlera (1923–2007), dvostrukog dobitnika Pulicerove nagrade za publicističke knjige – „Vojske noći: istorija kao roman/roman kao istorija” (1968), i „Dželatova pesma” (1979).

Majlerova lična biografija neodvojivo je isprepletena s njegovim delima: služio je u američkoj vojsci u Drugom svetskom ratu u Japanu i na Filipinima, bio politički aktivista protiv rata u Vijetnamu i učestvovao u maršu na Pentagon 1967. godine, smelo govorio protiv rata u Iraku i američkoj monstruoznoj aroganciji zbog koje će se „biće Amerike nepovratno promeniti pre nego se rat završi”, pisao eseje i kolumne za novine, nekoliko puta završio u zatvoru, između ostalog i za pokušaj ubistva svoje druge supruge 1960. godine, objavio knjige i članke o američkoj obaveštajnoj službi, Merilin Monro, Muhamedu Aliju, Pablu Pikasu, Dž. F. Kenediju, hladnom ratu, aferi „Votergejt”, kandidovao se za gradonačelnika Njujorka 1969. godine, lobirao za kriminalca i ubicu Džeka Henrija Abota, koji je 1981. godine objavio knjigu „U trbuhu zveri”, delo koje se prevashodno sastoji iz pisama sa Majlerom o brutalnosti zatvorskog sistema.

Majlerov buran život – sama činjenica da se šest puta ženio bila bi dovoljna da ovu kvalifikaciju opravda – paralelno je tekao sa njegovom turbulentnom karijerom, te su i književno-kritički tekstovi o njemu od početka polarizovani, ukoliko izuzmemo slavu koju je stekao s romanom „Goli i mrtvi” (1948), koji besmisao i užas rata prikazuje kroz zavidnu psihološku nijansiranost i groteskni naturalizam, zbog čega se s pravom i dalje nalazi na samom vrhu „ratne” književnosti. S obzirom na to da je ova knjiga postigla ogroman uspeh kada je piscu bilo 25 godina, „Goli i mrtvi” se, sasvim simbolično, nalazi između dva važna romana američke književne scene, koji odlično pokazuju da je svaka generacija izgubljena na svoj način: „S ove strane raja” (1920), dvadesetčetvorogodišnjeg F. Skota Ficdžeralda, i „Sunce se ponovo rađa” (1926), dvadesetsedmogodišnjeg Ernesta Hemingveja.

Davno je Norman Majler okarakterisan kao „hroničar svog vremena koji govori o podsvesnim patološkim silama koje determinišu politički život”. Kao jedan od glasnogovornika američkog „novog žurnalizma” iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, književnog pokreta koji je kombinovao novinarsko istraživanje sa tehnikama tipičnim za fikciju i pričao priče o stvarnim događajima, Majler ostaje u tradiciji tzv. američkog naturalizma, i tematizuje strukture moći, dinamiku vlasti, besmisao ratnog nasilja, dehumanizujuće posledice vojne službe i romantične snove usamljenih pojedinaca. Zajednički imenitelj njegovih stvaralačkih poduhvata za punih šest decenija pisanja mogao bi da bude „protest”, imajući u vidu doslednu silinu pisane i usmene reči kojom je razobličavao različite vidove društvenog zla.

Sve do svoje smrti, Norman Majler neumorno piše na polju različitih žanrova: romana, kratke priče, drame i scenarija za film, poezije, biografije, publicistike i esejistike. Po sopstvenom priznanju, Majler se za sve te godine menjao, o čemu svedoči, osim u svojim književnim delima, u mnogim intervjuima za novine ili televiziju. Između ostalog i zbog toga što zamagljuju granice između realnosti i fantazije, istorijskih činjenica i fikcije, kao i zbog svoje konzistentne društvene angažovanosti, neposustajuće zainteresovanosti za svet oko nas i najšira pitanja društvene kritike, Majlerovi tekstovi jesu relevantna književno-istorijska svedočenja o ljudskoj prirodi uopšte, koja, ispostavlja se, nije nužno vezana za „američki” prostor.

Ipak, među mnogim promišljanjima koja nam je ostavio o pisanju, najzanimljivija su ona koja se tiču uvezanosti podsvesti s jedne, i dugog, svesnog rada na knjizi s druge strane, o tajni i težini književnog poziva, o utisku da je, ni manje ni više, darežljivost bogova zaslužna za vašu neočekivanu sreću pri ispisivanju pojedinih rečenica, ili oblikovanju književnih junaka: „Pisanje je kao ljubav. Nikada ga sasvim ne možemo dokučiti. Taj čin je misterija i što više radite na tome, više postajete svesni da nisu odgovori to što dobijete posle života ispunjenog tom aktivnošću, već samo još više počnete da uvažavate raznovrsnost književnih misterija. Kada dane provodite kao pisac, shvatite da se vrhunsko zadovoljstvo nalazi u emotivnom intenzitetu koji vaše lično iskustvo podstakne kod čitalaca. Misterija ove profesije – odakle te reči dolaze i kako da objasnite njihovu alhemiju na stranici papira? – ne samo da može da izazove stravičan užas u vezi sa moćima koje nestaju, već može i da probudi sreću da ste uspostavili kontakt sa izvorom same književnosti.”

Norman Majler uglavnom nije „prijatan” autor, kako god to razumeli čitaoci ili književni kritičari. Njegove knjige, međutim, potvrđuju stav, sad već klasika savremene lingvistike, Džordža Lakofa i Marka Džonsona, da je „naš konceptualni sistem, po svojoj prirodi, metaforičan”, te se ljubav pokazuje kao fizička (elektromagnetna, gravitaciona) sila, ludilo, magija ili rat. Normana Majlera, između ostalog, treba ceniti baš zbog ove, naizgled protivrečne, dubinske veze između lepog i ružnog, zdravlja i bolesti, začaranosti i otrežnjenja, robovske predanosti i neprijateljskih nasrtaja, ljubavi i rata. Kada ga čitate, sigurno ćete osetiti, „bartovsko” ili već koje, „zadovoljstvo u tekstu”.