Spoj Nušića i Nikšića je nasušna potreba

Beograd je više od grada. Zato ne čudi što imamo želju da budemo deo tog sjaja. Ponekad se javlja osećaj da ga i više volimo nego oni koji žive u njemu. Ako su emocije samo deo ljudskog bića, onda se čini da je malo reći da dolazimo sa jakim emocijama, kaže za „Politiku” Radinko Krulanović, direktor Nikšićkog pozorišta, koji će predvoditi svoj ansambl na gostovanju u Narodnom pozorištu u Beogradu u sredu uveče, 17. maja, od 20.30 sati na sceni „Raša Plaović” sa predstavom „Narodni poslanik” Branislava Nušića. Kakav je to spoj Nušića i Nikšića u rediteljskom rukopisu Gorana Bulajića, naš sagovornik kaže:

Radinko Krulanović (Foto: lična arhiva)

– Nušić dugo nije igran u Crnoj Gori, 33 godine. Lako smo ga se odrekli, ali na svu sreću, nije se odrekao on nas, jer sve ono što je rekao nekada davno, mi živimo kao da nismo ni korak odmakli od njegovog doba. Dakle, spoj Nušića i Nikšića je ontološka i nasušna potreba da se po ko zna koji put naznači da „zlo dobra doneti neće” i da nepravda nije prava ni bogu ni ljudima. Iz tog konteksta je i ovaj nušićevsko-nikšićki angažman da naša sagrešenija moraju proći kroz katarzu. Pozorište je medij koji ima metod i način da pošalje i učini vidljivim bilo koju anomaliju društva, stoga i naš „Narodni poslanik” stiže u Beograd.

Nikšićko pozorište ulaže velike kreativne potencijale u negovanju scenske umetnosti. Poznato je da u je gradu pod Trebjesom ponikla plejada umetnika: Petar Banićević, Božidar Nikolić, Milutin Mima Karadžić, Milan Karadžić...

– Niz pozorišnih umetnika svakako bismo mogli dopuniti sa: Veljkom Mandićem, Markom Baćovićem, Vladanom Gajovićem, Dragom Malovićem, Brankom Babovićem, Andrijom Miloševićem i značajnim rediteljskim imenima i pozorišnim stvaraocima. Nije ni čudo što je veliki broj pozorišnih umetnika i počeo stasavati u Nikšiću, veliku zaslugu za to ima i bogata tradicija. Od prve predstave „Slobodarka” iz 1884, koju je režirao Manojlo Đorđević Prizrenac, pa sve do potonje „Uloga moje porodice u filmu o svetskoj revoluciji” taj potencijal pokušava i uspeva da se pretoči u igru. Ohrabrujuće deluje i mladi nikšićki ansambl koji će, siguran sam, iznedriti velika umetnička imena. Što se tiče vizije Nikšićkog pozorišta ona se ogleda u jačanju umetničkog ansambla, da se kao jedno „malo pozorište”, kvalitetnim izvođenjem, izborimo za svoje mesto pod suncem – veli Radinko Krulanović i ujedno kazuje kako vidi Nikšićko pozorište u narednom periodu:

– Moramo priznati da smo u nekom ranijem periodu bili pomalo i sami zapitani o tome šta stvarno želimo i kojim putem bismo najbolje išli. Otuda su i naše prethodne predstave bile raznorodne i tematski i žanrovski. No, kroz iskustva sa svojim ansamblom, kroz rad sa rediteljima i kroz kontakt sa publikom, pre svega negovanom nikšićkom publikom, došli smo do zaključka da je najsigurniji put za nas u bavljenju domaćim piscima i samim tim „našim” temama. Naravno, nećemo biti isključivi, ali želimo da se krećemo u kulturološkom krugu koji nam je blizak i u sinhroniji i u dijahroniji. Dakle, naš osnov će biti u srpskoj književnosti, koja je uostalom i dominantna na jugoslovenskim prostorima po pitanju dramskih dela i pisaca, ali i po pitanju onih komada koji su pogodni za dramatizaciju i adaptaciju za scenu. I tu pretpostavljamo i buduću koprodukcijsku saradnju sa sebi bliskima, a to su, pre svih, teatri iz Srbije. Ovu našu sklonost potvrđuju naša poslednja tri projekta; „Narodni poslanik”, „Bajka o elektricitetu” i „Uloga moje porodice u filmu o svetskoj revoluciji”. Znamo reći ćete da nam repertoar i nije previše bogat, ali ako vam kažemo da smo mi još uvek relativno malo gradsko pozorište, sa skromnim brojem glumaca i pratećeg osoblja koji nose sve naše predstave, onda smo još kako bogati i marljivi. Svakako težimo da budemo i kadrovski i umetnički bogatiji. To je plan za blisku budućnost.

U Nikšiću je aktuelan projekat „Nikšićka kulturna scena”. O čemu je zapravo reč, budući da se vode motom: „Više pozorišta na sceni, a manje u našim životima”.

– Nikšić je odvajkada slovio kao kulturni centar Crne Gore i „Nikšićka kulturna scena” je sve ono što se dešava na polju kulture u našem gradu. Paradoksalno je, ali se u Nikšiću dešava fenomen gde kultura pokušava da nadiđe i sam grad svojim sadržajima tako da se često čuje da imamo kulture da je ne možemo celu ni apsorbovati. Kroz kulturnu scenu, sadržaje nude i mnoge druge institucije kulture: Zahumlje, muzeji i galerije, Gradska biblioteka Nikšić… Nikšićko pozorište svakako je noseći stub kulturne scene, budući da kao poseban medij ima i poseban senzibilitet jer kroz igru pokušava da ukaže na društvenu problematiku, da registrujemo sve ono za šta bismo mogli reći da je bolje da se dešava na sceni, a ne u našim životima. Prenosim oduševljenje i glumca Nebojše Dugalića, kada ga je za ručkom u hotelu „Onogošt” konobar pitao za pojedine detalje iz monodrame „Ispovest Dimitrija Karamazova”, koju je igrao na sceni Nikšićkog pozorišta. Dugalić je ostao zatečen. Možda to nije ni čudo, jer u našem društvu imamo dosta konobara koji su učeni, a mnogo konobara koji su nenaučeni. Ali kao što bi rekao Bećković: „Crnogorci, gordi konobari” – objašnjava Krulanović.

Kultura je lice grada. Nikšićko pozorište poznato je i po časopisu „Pozorište”. I tu sa ponosom, naš sagovornik navodi da je „Pozorište” jedini pozorišni časopis koji je opstao u Crnoj Gori, i to decenijama.

– A verujte da nije bilo lako, ni tehnički, ni finansijski. Naš časopis bavi se pre svega onim što se dešava u našem pozorištu, našom produkcijom i predstavama koje ugostimo. Ono što posebno valja istaći jeste da naš časopis već godinama objavljuje i dramske tekstove neafirmisanih autora. Upravo smo, zahvaljujući tome, objavili i knjigu sabranih drama koje su prošle kroz naš časopis. To je vredna i svakako retka knjiga koja se traži i koja će, nadamo se, pomoći novim književnim tekstovima da dospeju do pozorišne scene. Kroz istu redakciju upravo prolazi i priprema za knjigu izabranih drama Veljka Mandića. Nenadano, ali sasvim opravdano, upustili smo se u veoma ozbiljne izdavačke poduhvate, a za to svakako moramo zahvaliti časopisu „Pozorište” i ljudima koji su ga kroz sve ove godine održali – tvrdi Krulanović.