Imunitet i njegova vojska

Analiza krvne slike preporučuje se svim zdravim osobama jednom ili dva puta godišnje, da bi proverile svoje zdravlje i sprečile bolest kada je to moguće. U ovim laboratorijskim ispitivanjima leukocitarna formula je od posebne važnosti jer može da nam ukaže na oboljenja koja u početku ne moraju da daju neke izražene simptome. Osim leukocita, u laboratoriji proveravaju i druge ćelije, molekule i biohemijske reakcije koje učestvuju u odbrani organizma. Šta nam govore ti podaci?

Prema rečima dr Milice Ćućuz-Jokić, imunologa u Odeljenju za eksperimentalnu i kliničku imunologiju Instituta za medicinska istraživanja Vojnomedicinske akademije, gotovo sve bolesti nastaju slabljenjem imuniteta ili njegovom pojačanom aktivnošću, odnosno zbog grešaka u njegovom sistemu.Analizom činilaca u imunološkom procesu može da se predvidi kako će organizam reagovati na agense iz spoljašnje i unutrašnje sredine, a u slučaju bolesti, kakav će biti njen tok i ishod.

Antene za mikrobe

Imunološka istraživanja usmerena su na ispitivanja otpornosti na infekcije, stanja imunološke preosetljivosti (alergija), nedostatke imunog sistema (imunodeficijencija) i odbrambene reakcije na tumor, presađene organe i ispitivanja autoimunih bolesti. Tako će oslabljena imunološka reakcija prema spoljašnim činiocima omogućiti razvoj infekcije, previše slab odgovor prema unutrašnjim agensima omogućiće razvoj malignog tumora, a neadekvatan odgovor na spoljašnje činioce izazvaće alergiju, a prema unutrašnjim autoimune bolesti.

Kako imunske ćelije pronalaze „uljeza“? Postoje dve vrste imuniteta, saznajemo od naše sagovornice, urođeni i stečeni koji se postepeno razvija posle rođenja, a pamti svaki prethodni kontakt sa stranim činiocima. Posle prodoramikroba i čestica (antigeni) i njihovog prepoznavanja, posebne ćelije (granulirani leukociti i monociti) prerađuju ih i tako obrađene predaju Be limfocitima, belim krvnim zrncima. U dodiru sa prerađenim antigenima, pomenuti limfociti se menjaju i pretvaraju u plazma ćelije koje luče imunoglobuline (antitela). Molekuli ovih supstanci se odmah vezuju za delove mikroba i njihove toksine i pokreću druge mehanizme odbrane za njihovu neutralizaciju i eliminaciju. Postoje takođe i memorijske Be ćelije koje posle ponovljenog kontakta sa mikroorganizmom ili njegovim toksinom mnogo brže i efikasnije proizvode antitela koja ih uništavaju.

Pojedini mikrobi (virusi i intraćelijske bakterije), međutim, uđu u ćeliju, pritaje se i čekaju povoljan trenutak za razmnožavanje. U odbrani od ovih mikroorganizama učestvuju Te limfociti. Oni imaju i važnu ulogu u uništavanju malignih ćelija koje se stalno proizvode u organizmu. Posle prvog susreta sa mikroorganizmom, Te ćelije učestvuju u njegovom izbacivanju, a posebne, memorijske Te ćelije se tokom sledećih susreta brže, efikasnije obračunavaju s njim i sprečavaju ponovnu infekciju. Ove memorijske ćelije su i razlog što se od nekih bolesti kao što su, na primer, boginje i zaušci oboli samo jednom u životu. Te limfociti imaju i važnu ulogu u uništavanju malignih ćelija koje se stalno stvaraju u organizmu.

U detinjstvu naš imunološki sistem u susretu sa mikrobima uči kako da ih prepozna i pamti da je reagovao na njega.Kad odrastemo, reagujemo samo na ono što smo naučili kao deca. Zato pustimo decu da se slobodno igraju i u prljavom, kako bi njihov imunološki sistem što više naučio i zapamtio za starost.

Leukocitarna formula

(/slika2)U našoj odbrani učestvuju i granulirani leukociti (neutrofili, bazofili i eonizofili). Ime su dobili po tome što sadrže granule sa različitim hemijskim supstancama kojima brane organizam od različitih vrsta mikroba. Neutrofilištite organizam od bakterijskih ili gljivičnih infekcija, a svoju funkciju obavljaju „gutanjem” tih mikroba. Oni su uglavnom prvi odgovor organizma na infekciju, a svojom aktivnošću i odumiranjem u velikom broju formiraju gnoj.

Eozinofili učestvuju u borbi protiv parazita i proizvode faktore zapaljenja kojima utiču na funkcije drugih odbrambenih ćelija. U većem broju su prisutni u infekcijama izazvanim parazitima ili alergijama.

Bazofilni leukociti su slični mast-ćelijama koje se formiraju u sluzokoži i vezivnim tkivima. Obe vrste leukocita imaju važnu ulogu u alergijskim reakcijama i odbrani tkiva od tumorskih ćelija i parazita, kao i u stvaranju novih krvnih sudova tokom zarastanja rana. Proizvode „učesnike” zapaljenja, izazivače anafilaktičkog šoka, najtežeg oblika alergijske reakcije.

Monociti su poreklom iz koštane srži. U krvi borave jedan do dva dana i prelaze u tkiva gde žive mesecima, čak i godinama. Ove ćelije takođe gutaju mikrobe i čestice oštećenih ćelija vlastitog tkiva i razgrađuju ih enzimima. U tim procesima se oslobađaju mnogi važni činioci zapaljenja kao što su prostaglandini, leukotrijeni, citokini, slobodni radikali kiseonika i azot monoksid. Oni pomažu oslobađanje organizma od štetnih činilaca i obnavljanje oštećenog tkiva.

Svi imunološki organi i reakcije povezani su u sistem i njihovo istraživanje je veliki izazov za imunologe molekularne biologe. Različite imunološke analize koje se sada preduzimaju mogu biti pokazatelj bolesti samo u okvirima drugih dijagnostičkih postupaka. Samostalan odlazak u laboratoriju, bez lekarskog pregleda, neće dati potpunu sliku našeg zdravlja i zbog toga što je dovoljna samo jedna trunčica iz vazduha pa da se dobije lažno pozitivan rezultat od kojeg nas hvata panika. Kad rezultati nisu u skladu sa simptomima i znakovima bolesti, lekar će posumnjati u njihovu tačnost i ponoviti ih, a ponekad i dopuniti specifičnijim analizama. Imunologa bi trebalo konsultovati kada se ista infekcija ponavlja više od tri puta godišnje, savetuje dr Milica Ćućuz-Jokić.

-----------------------------------------------------------

Vrste antitela

Imunoglobulin A štite sluzokožu i nalaze se u telesnim tečnostima i sluzi. Imunoglobulin E se vezuju za antigen, zatim za bazofilni leukocit i mastocite koji podstiču otpuštanje histamina. Iimunoglobulin M uz posredstvo drugih reakcija uništavaju ćelije i kompleks antigen–antitelo, koje zatim odstranjuju ćelije jetre. Imunoglobulin G oblažu mikrobe da bi ih prepoznali makrofagi i neutrofili.

-----------------------------------------------------------

MHC molekul bira muža

(/slika3)Funkcija MHC molekula je stvaranje kompleksa antitela sa prerađenim antigenom i njegovo predočavanje Te limfocitima. MHC je, zapravo, kompleks gena i antigena tkivne podudarnosti koji se nalaze na površini mnogih ćelija. Istraživači su utvrdili da ovi molekuli utiču i na seksualno ponašanje, budući da čine klasu gena koji određuju miris tela i koji signaliziraju individualni genotip. Žena bira muškarca po „mirisu” njegovog MHC molekula koji joj genetski nije previše sličan, ali ni previše različit, i pod uslovom da njen MHC sadrži neke genske nizove koje je nasledila od svoga oca.