Kako sam ostao u kršu

Optimisti među nama očekivali su da Evropa „odmrzne” prelazni trgovinski sporazum sa nama. Ali, saznali smo posle radnog ručka, da to Holandija i Belgija nisu želele da bude na meniju. Šta je bio dezert ne znam, ali za nas nema ni salate. Samo nam je hladno posluženo još jedno – NE.

A tako nam je trebalo toplo DA. Ako ne zbog visoke politike onda zbog najavljenog smanjenja carina na uvezene automobile, jer mnogi su siti krševa a bolji auto za većinu je još nedostižan. Koju hiljadarku jevtinija limuzina, malo li je.

I tako čekajući Evropu da kaže DA, ostadoh u svom kršu.

Čekajući „belu šengen listu” potražio sam ponovo vezu u jednoj od ambasada.

I posle svega, iz usta evropskih moćnika tekao je med. Oli Ren glatko nam preporuči da mi počnemo sa primenom Sporazuma o pridruživanju EU bez obzira na to što Srbiju neki od njih ne žele u svom društvu.

To mi nekako liči na situaciju u kojoj kupujem nov auto, na koji carina još nije prepolovljena pa tako još nije pojeftinio, na kredit koji mi banka još nije odobrila.

Čekam ja i Fijat. Za marku ne pitam, jer sam zapamtio da je najbolji auto nov auto. U praksi dugoj 47 godina još se nisam dočepao prilike da se u to i sam uverim. Ali verujem starijima.

Jedinstvenu šansu da se domognem rumunskog „logana”, bez carine, propustio sam. Da l’ da žalim. Sada su i Rumuni u Evropi. Reno je znatno unapredio „dačiju” al’ i oni su morali da nam uvedu carine, a mi još čekamo i prepričavamo šta smo u toj zemlji mogli da dobijemo za prošvercovane žvakaće gume i najlon čarape.

Gromoglasno smanjenje carina ispraznilo je salone automobila. Nova godina nije daleko, pa je obećana ušteda od koje hiljadarke evra zvučala baš dobro. Što skuplji auto, to veća ušteda. Znači – što ste bogatiji to ćete i više uštedeti.

Pobunili su se dileri vozila pa čak utvrdili da neće biti pojeftinjenja od 10 odsto, i ako se carine za toliko obore.U pravu su. Samo, automobili ne bi trebalo da pojeftine 10 nego 11,8 odsto zato što se PDV obračunava na manju osnovicu. Do pojeftinjenja ne bi došlo samo ako bi dotični diler hteo da zaradi više pa podigne maržu.

Ali, posle još jednog evropskog NE, ostala nam je samo nada. Običan čovek živi od nade, a umire od onog što dobije. Možda srećom i ovog puta dobismo – ništa.

Ali tvrdi smo mi. Čekaćemo i sačekati tu Evropu. Samo još i oni da shvate da smo im mi potrebni pa da kažu DA, a zatim promene Lisabonski sporazum koji bi anulirao i ono irsko NE protiv daljeg širenja Unije.

Nama Evropa nesumnjivo treba. Ako ni zbog čega drugog ono zbog automobila: nemačkih pouzdanih, francuskih udobnih , švedskih jakih, italijanskih startnih...

I ja ću jednoga dana, nadam se, jezditi novim autoputem, u novim kolima, Evropom bez granica. Nadam se, pre nego što postanem starac koji se kasno dokopa kabriolet sportnjaka. A ako i budem takav – valjda će mi ostati još koja dlaka na glavi da zavijori na vetru.