Senka pretvorena u svetlost

57. BITEF

Kada sam saznao da ću predstaviti svoje delo „Zbogom, Lindita” na Bitefu, bio sam presrećan. Znao sam za ovaj beogradski festival odranije i da dovodi važne i moćne predstave. Zahvalan sam zbog ukazane prilike, a najvažnije i najlepše od svega je to što će to biti prvo izvođenje moje predstave u inostranstvu. Posle ovog bitefovskog iskustva čeka nas važna turneja, ali volim što će to vatreno krštenje biti baš na ovom važnom festivalu u Beogradu.

Ovogodišnji 57. Bitef, koji traje do 10. oktobra, okupiće u Beogradu, pored ostalih, i neke od najzanimljivijih mladih pozorišnih imena koji ubrzano osvajaju evropske scene. Među njima je i Mario Banuši talentovani mladi glumac i reditelj poreklom iz Albanije, koji živi i radi u Atini, a koji je za „Politiku” ovako najavio svoje gostovanje na Bitefu. U okviru takmičarskog programa 57. Bitefa beogradska publika moći će da pogleda njegovu predstavu „Zbogom Lindita” u produkciji Narodnog pozorišta Grčke iz Atine. Banušijeva „Lindita” imaće večeras susret sa bitefovskom publikom od 20 sati na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212. Ovo je ujedno druga predstava u zahuktaloj karijeri temperamentnog, mladog Banušija i treća premijera 57. Bitefa, koji prati podnaslov „Snago, ne pristaj da budeš nečija”. U pitanju je pozajmljeni stih iz zbirke pesama „Moja mama zna šta se dešava u gradovima” mlade srpske pesnikinje Radmile Petrović.

Inspirisana istorijom Balkana i njegovim zagrobnim običajima i praksama, predstava „Zbogom, Lindita” na suptilan način donosi duboko intimnu priču o suočavanju sa gubitkom voljene osobe. Prateći dešavanja u balkanskom porodičnom domu, Mario Banuši kroz predstavu „Zbogom, Lindita” gradi jedinstvenu poetiku svog umetničkog izraza i postavlja brojna pitanja o životu posle bolnih gubitaka.

Delo „Zbogom, Lindita” inspirisano je istorijom Balkana, njegovim osobenostima koje se, reklo bi se, ne menjaju vekovima. Od kojeg polazišta ste krenuli u potrazi za pozorišnim jezikom kojim ste želeli da gradite svoju predstavu?

Polazna tačka rada na predstavi „Zbogom, Lindita” bila je smrt moje maćehe i mog oca. Prisustvovanje njihovim sahranama duboko me je pogodilo. Nikada ranije nisam bio deo takvog obreda u jednom balkanskom selu, bilo je to jedno sasvim novo iskustvo za mene.

Na upečatljiv način pričate intimnu priču o suočavanju sa gubitkom voljene osobe. Koliko je delikatno scenski se pozabaviti ovim emocijama?

Kada su me pitali iz Narodnog pozorišta Grčke o čemu se radi u komadu „Zbogom, Lindita” koji treba da režiram, prva pomisao mi je bila da želim da uradim isto što i sa svojim prvim radom „Ragada” (strija), da to bude nešto lično, nešto što me izjeda iznutra, što gori u meni. Tih dana sam izgubio to dvoje važnih ljudi u svom životu i nisam mogao da mislim ni o čemu drugom. Rekao sam sebi da ću tu senku pretvoriti u svetlost.

Kako se život nastavlja posle smrti onih koje volimo?

Sa velikim ranama. Sa velikom prazninom koja je uvek tu i koju uvek osećate. Odajući počast onima koji su otišli tako što ih nećete zaboraviti: čovek nauči da živi sa tim emocijama i, rekao bih, prazninama.

Igrajući se slikama, vizuelnim kodovima, svesnim i podsvesnim, gradite jedinstvenu poetiku svog umetničkog izraza. Šta znači reći zbogom?

Reći zbogom je velika stvar, kao i sve drugo u ovom životu. Po mom mišljenju, verujem da je za svaku temu kojom se bavite važno da je poštujete. Verujem mnogo u estetiku i atmosferu, u mom radu te dve komponente igraju najvažniju ulogu, ali to ne znači da nema sadržaja. Ne želim prazan sadržaj i, koliko god da se trudim da imam prelepu ljušturu, želim da „meso” unutra bude još lepše.

„Zbogom, Lindita” je tek druga vaša predstava. Šta vas je podstaklo i opredelilo da se oprobate u vodama režije budući da ste, zapravo glumac?

Još tokom studija glume osećao sam da me zanima i privlači da posmatram ili koordiniram. Video bih neki komad na fakultetu i pomislio: „Bilo bi bolje da je urađeno ovako”, ali, naravno, to nisam izgovarao naglas jer sam bio student glume. Kasnije su neki profesori to prihvatali. Odmalena sam voleo da crtam i pišem dnevnike, a ono što sada radim mi se čini kao kombinacija ta dva elementa.

Koliko je za mladog, odnosno umetnika uopšte važno da razmeni scensku energiju, poetiku sa drugim svetovima?

Mnogo verujem u suživot i spoj različitih vrsta umetnosti. Ne bih mogao da zamislim sebe da ne fotografišem, ili ne pišem, ili da ne idem na časove plesa. Sve to se „hrani” jedno drugim i bilo bi šteta da ih ne kombinujem.