Kažu ide kriza

Kažu ide kriza. Biće depresija, recesija, kažu biće haos. Kad god uključim tv samo se o tome priča i raznorazna predviđanja se nižu. Tolika je kriza kad evo i za vrijeme jevrejskog praznika berze neće biti otvorene. Da se malo odmori od obaranja akcija i raznoraznih marifetluka.

I ovdje postoje Jezde i Dafine samo na mnogo većem nivou. Da nisu čista posla evo podatka vezanog za jednu banku zvanu Wa-Mu (Washington Mutual). Banka koja ima oko 300 milijardi vrijednosti u investicijama je kupljena je za jednu milijardu. U ekonomiju se ne razumijem, ali ovdje računica nije baš jasna. Valjda je to tako kada smo u krizi.

Elem tolika je kriza da su tržni centri puni ljudi koji vuku sve same krizne produkte tipa parfemi, dizajnirana odeća, plazma televizore, ajpodovi, mobilni sa zilion funkcija itd. Valjda kada ih budu izbacivali iz kuća da budu po poslijednjoj modi obučeni i obuveni. Ja još nisam vidjela redove za ulje, šećer, kafu, brašno.

Šta u stvari za tipičnog Amerikanca znači kriza? Moje, balkansko poimanje krize i američko su dva različita svijeta. Za njih je veliki problem kada više nemaju para da idu autom 100 metara do prodavnice, kada se bar jedan od supružnika mora otarasiti SUV-a (džipa), kada se nema za još jednu plazmu tv, kada se ponekad mora nešto skuvati (mislim da im ovo najteže pada). U suštini kada više ne možeš da budeš razmažen.

Oni su inače najzaduženija nacija u svijetu. Svaki Amerikanac je bar 60.000 dolara u minusu ako ne i više. Kreditne kartice su ovdje zakon i bitno je da se plastika (fantastika) non –stop provlači i da se potrošačka manija ne stišava.To što je nečija plata recimo 2000 dolara ,a kartica mu je odobrena na 20.000 to je problem vlasnika kartice. Taj ima da se zaduži svih 20.000 i da stalno uplaćuje minimum , a kamata će da ide do nebesa. Do otplate glavnice rijetko ko i stigne za vlastita života. Svi žive na rate i na posuđivanje. A kada banke odluče da promjene politiku, kada Jezde i Dafine sjednu pa okrenu list, nastaje pometnja. Ljudi ostaju bez kuća, bez auta, bez posla, potrošačka manija se stiša i onda se proglasi kriza. Prosječni Amer pola svoga vijeka provede u šoping molu vukući cekere nepotrebnog luksuza koji ne bi mogao da priusti da su banke na njegovoj strani. Osilili su se. Silni i presilni sve u službi američkog sna, američke laže.

Ja kao balkanka se uopšte ne nerviram. Meni nije strano kada nemaš struje, vode i kad si gladan. Rat neću ni spominjati. Sve se već doživjelo i živjelo. Nisam opterećena “krizom”. Potajno im (Amerima) želim da okuse malo redove za brašno i šećer ili da nemaju struje. Bar na nekoliko dana. Možda će onda razviti osjećaj zahvalnosti i razumjevanja prema ostalom svijetu koji im je na usluzi.

Čisto sumnjam da će se moja nadanja obistiniti jer mnogo je lakše bombardovati neke “agresore” oteti im sve i optužiti ih za sve nesreće (molim se Bogu da nas ovaj put preskoče) . Malo će zamajati narod, jer sada je pravo vrijeme da se satnice smanje, sve u sloganu budi sretan da imaš posao za satnicu nema veze. Sada mnogi ima da rade prekovremeno a ne plaćeno jer ide kriza. I sada će Dafine i Jezde da inkasiraju još koju milijardicu, a glavni krivci za sve nedaće biće neki agresori koji su se usudili da postoje. Tada će kod njih doći banke i davaće raznorazne kredite sa milionskim kamatama i investiranje će da počne na njihovu korist.

Kao što kod nas (Ex-YU) sada ima sijaset banaka na svakom ćošku, a narod nema prebijene pare. Čemu te banke? Kome? I sve profitabilne...Ma ajde… Čisto sumnjam da žive od dijaspore.