Velika igra na Kavkazu

„Oslobođenje” Nagorno-Karabaha, kako jednodnevni septembarski rat naziva Azerbejdžan, ili „okupaciju”, kako preuzimanje enklave opisuju u Jermeniji, izazvalo je nove globalne konfrontacije i poremetilo odnose u regionu Kavkaza.

Sporna planinska teritorija izmakla je azerbejdžanskoj kontroli u haosu posle raspada Sovjetskog Saveza kada je Nagorno-Karabah preuzela Jermenija proglašavajući je za de fakto nezavisnu republiku. U prvom ratu 1988–1994 ubijeno je oko 30.000 ljudi, a više od milion raseljeno, polovina njih bili su Azeri.

Hajdar Alijev, otac sadašnjeg predsednika Ilhana, bio je prisiljen da potpiše primirje koje je cementiralo jermensku pobedu, ali sin nije odustajao od namere da povratio ono što je otac izgubio. Potpisao je naftne ugovore sa Zapadom i krenuo u modernizaciju armije. Dodatno je profitirao od odluke Evropske komisije da do 2027. udvostruči uvoz azerbejdžanskog gasa. Ipak, strahovao je od odbrambenog saveza između Rusije i Jermenije.

Rat u Ukrajini promenio je odnose snaga. Uvidevši da nema više ljubavi između jermenskog premijera Nikola Pašanijana i predsednika Vladimira Putina, Alijev je počeo da testira status kvo i tradicionalno rusko-jermensko prijateljstvo. Prvo je 2020. pokrenuo 44-dnevni rat u kome je, uz obilatu pomoć Turske, zauzeo delove Nagorno-Karabaha. Rusija je ispregovarala primirje i rasporedila mirovne snage, ali osnaženi Alijev pokrenuo je 19. septembra munjevitu akciju i zauzeo čitavu enklavu.

Premijer Pašanijan, nekada toliko popularan da je 2021. ponovo izabran, samo godinu dana posle vojnog poraza u ratu koji je odneo živote 3.800 jermenskih vojnika u zemlji od samo 2,9 miliona, odbio je kritike da nije zaštitio svoj narod argumentom da Jermenija treba da bude „oslobođena konflikta”. Potom je počeo sve otvorenije da koketira sa Zapadom.

Otvorena je Velika igra na Kavkazu, opasnija od one balkanske zbog blizine Rusije. Na jednoj strani su Azerbejdžan, Rusija, Turska i Iran. Na drugoj su Jermenija i Zapad.

SAD i Francuska, zemlje sa uticajnom jermenskom zajednicom, osudile su vojnu intervenciju Azerbejdžana koja je dovela do egzodusa više od 100.000 Jermena, najvećeg dela stanovništva enklave. Vlasti u Bakuu terete se za etničko čišćenje. Posebno u Francuskoj, koja je saveznik Jermenije od kako je postala nezavisna 1991. i jedna je od zemalja koja je 2001. priznala genocid nad Jermenima, počinjen u vreme osmanske vlasti 1915. – što Turska i danas odlučno odbija.

Pariz je odabrao poziciju, najavio isporuke odbrambenog oružja vlastima u Jerevanu i rizikuje pogoršanje ionako napetih odnosa sa Ankarom. Ispostavlja se da pitanje Nagorno-Karabaha ima svoje refleksije i po odnose unutar Unije: Nemačka je uzdržanija, što zbog gasa, što zbog Turske koja otvoreno optužuje EU: „Turska više ništa ne očekuje od EU koja nas pušta da pred njenim vratima čekamo 40 godina”, rekao je nedavno predsednik Redžep Tajip Erdogan.

Iza podrške Jermeniji krije se globalni interes koji je američki predsednik Džo Bajden definisao borbom demokratije protiv autokratije. Važnost koja se pridaje očuvanju demokratije u Jerevanu direktan je odgovor Rusiji i njenoj invaziji Ukrajine, ali i autoritarnom režimu u Bakuu. Zapad želi da sačuva Jermeniju, koja je tradicionalno imala dobre odnose sa Moskvom i jedna je od šest članica Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), koji predvodi Rusija.

Američki Senat jednoglasno je izglasao Zakon o zaštiti Jermena, po kome će, kada očekivano bude prihvaćen u Predstavničkom domu, na period od dve godine biti ukinuta vojna pomoć Azerbejdžanu. U oktobru je 91 član Kongresa uputio pismo državnom sekretaru Entoniju Blinkenu u kome se poziva na zavođenje ekonomskih sankcija vladi u Bakuu zbog „vojnog napada i brutalne blokade Nagorno-Karabaha”, što je referenca na odluku Azerbejdžan da pre invazije u septembru, devet meseci blokira koridor Lačin koji povezuje Jermeniju sa enklavom i tako je izazvao humanitarnu katastrofu.

Jermenija nije htela da kvari odnose sa jedinim mogućim saveznicima, pa se na meti kritika našla Moskva. Zašto 2.000 pripadnika ruskih mirovnih snaga nije učinilo ništa da spreči masovni egzodus Jermena? Zašto je Rusija mirno posmatrala azerbejdžansku ofanzivu kada je Jermenija članica ODKB, pitao je premijer Pašanijan. Iz Moskve su kratko uzvratili da je počinio „veliku grešku” i optužili ga da uništava vekovne veze sa Rusijom.

Pritisnuta ratom u Ukrajini, Moskva ima neke druge kalkulacije. Ne bi da zaoštrava situaciju u južnom Kavkazu, posebno ne odnose sa Turskom. Kako je Ankara ključni saveznik predsednika Alijeva, u Moskvi procenjuju da bi od odbrane Jermenije imali više štete nego koristi. Zaokret je mogao da se nasluti samo neku nedelju posle munjevite azerbejdžanske vojne operacije. U Baku je doputovao Nikolaj Petrušev, sekretar ruskog Saveta za bezbednost, jedan od glavnih advokata tvrde politike unutar Kremlja. Moskva je i time dala do znanja ko joj je važniji u ovom trenutku i tako doprinela udaljavanju od Jermenije.

Ipak, procena je da je akcija Alijeva oslabila rusku kontrolu nad strateški važnim regionom između Crnog i Kaspijskog mora premreženim naftovodima i gasovodima.

Nagorno-Karabah narušio je i odnose po regionu. Iranski predsednik Ebrahim Raisi nije se krajem novembra pojavio na samitu u Ankari koji je ranije najavio Erdogan. Konfuzija je samo osnažila tenziju u odnosima dve zemlje koje dele iste stavove prema ratu u Gazi, ali se razilaze oko građanskog rata u Siriji, čiji je predsednik Bašar el Asad otvoreno kritikovao Tursku zbog „podsticanja” ofanzive na Nagorno-Karabah.

Iako se Iran ponudio da posreduje u dijalogu Azerbejdžana i Jermenije, podrška Ankare predsedniku Alijevu stvara nelagodu u Teheranu, koji strahuje da bi uspon Bakua u kavkaskom regionu mogao da podstakne separatističke ambicije najmanje 13 miliona etničkih Azera koji žive u Iranu. „Problemi u regionu ne mogu da budu rešeni intervencijom stranih snaga”, poručuje predsednik Raisi, dok njegov šef diplomatije Hosein Amir-Abdolahian dodaje: „Prisustvo stranaca u regionu ne da ne rešava probleme, već komplikuje situaciju.”

Enklava koja je sada ispražnjena od Jermena i čeka povratak stotine hiljada Azera proteranih devedesetih, postala je još jedan poligon tenzija Istoka i Zapada i faktički nikad prekinutog hladnog rata.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista