Knjiga stiže na vreme i kad kasni

U pošti u centru Niša 18. decembra sam predao paketiće s knjigom „Zaveštajno” na adrese pisaca i kritičara: Priboj, Vranje, Beograd, Novi Sad i Doboj. Poštarina 73 dinara po knjizi. „Štampano”, kažem službenici na šalteru. „Tiskovina”, potvrdi ona. To „tiskovina” osta nam za sećanje na zajedničku kuću zvanu Jugoslavija.

Predah poštu i vratih u stan – kavez. Vazduh u Nišu je jako zagađen, javljaju „Južne vesti”. Nije zdravo disati. Ono zbog čega pišem ovo pismo dogodi se sutradan, u utorak 19. decembra, i sve pokvari. Poštar koji mi je doneo poštu reče da me traže iz pošte iz centra zbog pošiljke koju sam predao. Javih se telefonom službenici i rekoh da ću doći sutra da rešimo problem. Reč je o manje plaćenoj poštarini. Pođem 20. decembra izjutra, minus jedan. Smog, vidi se vazduh, oseća smrad. Dva kilometra starac kriveljam i evo me pred šalterom 2. Službenica me obaveštava da je manje uplaćena poštarina za paketić koji ide u Republiku Srpsku. Oni naplatili, ja pogrešio. Zato nisu poslali. Treba doplata. U Srbiji knjiga 300 grama, poštarina 73 dinara, za mesto u RS 550 dinara. Cena knjige 420 din. Doplatim, i posle tri dana stajanja paketić-knjiga će, rekoše, istog dana, u 12 sati na put. (Nisu mi tražili ležarinu.) Iznenađeni su što se ne srdim, jer su knjigu tri dana držali. Kao da ne znaju da knjiga stiže na vreme i kada kasni. Pitam se koja bi šteta nastala da je knjiga otišla s manje plaćenom poštarinom? Na ovom nivou male pare su velike, na višem velike pare nisu problem. Ne želim da šalterska radnica ima nevolja. Da pravda grešku, piše izjavu.

Čudim se: „Zar je RS inostranstvo?”

Mislim da nije. Službenica kaže da i na Kosovo ide pošta po tarifi za inostranstvo. Šta da kažem? Znam jezik politike: „Pali, gasi”, „Zavadi pa vladaj”, tako je oduvek na brdovitom Balkanu. Ali kako da naša braća i sestre s one strane Drine budu stranci? Kako pisci i pesnici: Ranko, Jovanka, Predrag, Nogo, Kočić... Meša, čije reči često, i evo sada, ponavljam: „Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al dobro je. Ne znam, kotrljam se niz život kako znam. Dobro sam, kasno je za bolje.”

Zašto na knjigu namet, dokle ćemo jedan drugome slati kao u prošlim vremenima? Po putniku prijatelju, da ponese, ostavi. U prodavnici, trafici, kafani, na klupi... Svojevremeno mi je akademik Žarko Đurović slao svoje knjige samo kada dođe u Beograd.

Naši političari ne čitaju, nema ih na književnim večerima, izložbama... Ne verujem da će se nešto promeniti, ali možda će se neko setiti da je knjiga potrebna. I da je ne treba nametima sprečavati da putuje. Onaj što to plaća – pisac – odavno za svoja sočinjenija ne dobija honorar. Nema da plati. Prođoše i ovi izbori, kulturu malo ko pomenu. Znači ne treba. Ni pisac, ni književnost.

„Ko ne voli knjigu, ne voli Srbiju”, napisa Nataša Marković u „Politici”.

Ne samo Srbiju, ne voli nikoga. Ni sebe taj ne voli.

Zato, pomozimo da knjiga opstane, pisci prežive. Da knjiga može bez tovara nameta da putuje.

Miroslav Todorović,
pisac iz Trešnjevice