Četiri godine, godine duge

Koga interesuje i ko hoće da razume šta drugi ljudi rade i planiraju mora, pre svega, da pažljivo sluša šta oni govore. To važi kako za komunikaciju unutar porodice tako i za razgovore i izjave u međunarodnoj i svakoj drugoj politici.

Ko je pažljivo slušao preambulu plana „Skok u budućnost – Srbija Ekspo 2027”, mogao je da čuje da se na planu radilo mesecima. Ključne reči koje definišu okvir i prioritete tog plana su očuvanje mira i evropski put Srbije. Cilj plana je uspešna Srbija, a sredstva za njegovu realizaciju su uključivanje širokog i raznovrsnog kruga ljudi, kao i osamnaest milijardi evra. Jedino što nije eksplicitno rečeno je otkud taj novac. Međutim, ako se imaju u vidu svi navedeni podaci, tu nepoznatu nije teško izračunati.

Setimo se, pre svega, da je pre više meseci, tačnije s proleća prošle godine ključna politička tema u Srbiji bila takozvani francusko-nemački plan. Mada je u bar dve od svojih jedanaest tačaka bio neprijatan za Srbiju on je, s jedne strane, predstavljao garanciju za očuvanje mira na ovom prostoru, a sa druge strane otvorio evropsku perspektivu za budućnost Srbije.

Odbijanje tog plana podrazumevalo je uvođenje sankcija Srbiji, kao i podizanje verovatnoće za izbijanje sukoba u kome su izgledi Srbije okružene NATO zemljama bili minimalni. I za jedno i za drugo, kao što nas istorija uči, bilo bi lako izmisliti povod koji bi medijski satanizovao Srbiju koja još uvek nije u potpunosti oslobodila stigme koje su joj nametnute krajem prošlog veka.

Usmenim prihvatanjem tog plana, uz ograde koje se tiču te dve sporne tačke, predsednik Srbije se obavezao da će raditi na njegovom sprovođenju. Evropska unija se sa svoje strane obavezala da će biti posvećena uspostavljanju posebnog paketa investicija i finansijske podrške za projekte u ekonomskom razvoju, povezivanju, zelenoj tranziciji i drugim ključnim oblastima.

Iz ove perspektive posmatran, plan za razvoj Srbije morao bi biti podržan, pre svega, od strane takozvanih proevropskih političkih aktera, bilo da je reč o opoziciji u Srbiji, bilo o evropskim komentatorima. Umesto toga iz oba ova tabora mogu se čuti neobična učitavanja koja prvenstveno imaju cilj dovođenje u pitanje legitimiteta predlagača i ciljeva koje postavlja.

Onima koji prate isključivo opozicione medije bila je uskraćena mogućnost da se neposredno upoznaju sa planom, tako da su umesto na sopstvene impresije i razmišljanje, upućeni na naknadna tumačenja komentatora koji se čak i ne trude da zadrže privid objektivnosti, što podrazumeva da se bar iznese osnovna teza koja se kritikuje. Umesto toga, mimo svakog pravila argumentovane debate izvlače se zaključci ne o onome o čemu se govori, nego o onome što je navodno skriveni cilj plana. O širini pogleda ne treba ni trošiti reči, jer se manje-više sve svodi na diskreditaciju moralnih atributa predlagača.

Tako se moglo čuti i videti da ovaj plan nije ništa drugo do pokušaj da se: skrene pažnja sa navodne krađe izbora i da se istovremeno započne kampanja za lokalne izbore; omogući korupcija i pranje novca; isisa novac iz ruku građana i prelije u ruke stranaca i stranačke oligarhije; Srbija zaduži megalomanskim projektima, a dugovi ostave narednoj vlasti itd, sve do neumesnih ideoloških i istorijskih poređenja koja su sama sebi svrha.

Taj standardni set međustranačkih optužbi i provokacija karakterističan je za situacije kada političari ostanu zatečeni potezima protivnika. Ispostavilo se da je Vučić opet za korak, a videće se i više, bio ispred političkih oponenata.

Dok se opozicija bavi isključivo sobom i pokušava da građane mobiliše tako što ih poziva da rešavaju apstraktne probleme demokratije i probleme samih stranaka, Vučić se bavi i otvara konkretna pitanja koja se tiču svih građana, njihovog života i budućnosti.

Da je iole konstruktivna, opozicija bi umesto paušalnih optužbi i držanja moralnih pridika s visine cirokumulusnih oblaka na kojima sedi, već predložila alternativni razvojni plan ili bar dovela u pitanje one njegove elemente koji se, uprkos brizi i ljubavi s kojima je pravljen, mogu kritikovati.

A nije da ih nema. Počev od medijske prezentacije koja je, s obzirom na značaj i grandioznost plana morala biti znatno bolje osmišljena i mnogo ubedljivija. To je u ostalom još jedna potvrda teze da Vučić politički uspeh duguje svojoj političkoj umešnosti i viziji, kao i nesposobnosti opozicije, a ne, kako se obično tvrdi, podršci medija. Kada bi se oslanjao samo na medijsku huntu koja ga okružuje, Vučić bi sada igrao šah sa Boškom Obradovićem na Kalemegdanu.

U osnovi ovaj plan konkretizuje stara politička zalaganja i sabira ono o čemu se govori godinama pa i decenijama, počev od brige za život običnih građana, što podrazumeva podizanje životnog standarda, brigu o porodici, deci, zdravlju itd, preko potrebe za razvojnim i ekološki održivim projektima u najprofitabilnijim oblastima bez kojih nema modernizacije, do potrebe za podizanjem nivoa produktivnosti u industriji, poljoprivredi i porasta kako domaćih tako i stranih investicija kojih ne može biti bez razvoja svekolike infrastrukture. Ono što ovaj plan donosi novo, van uobičajenog okvira, tiče se: prvo, osetljivosti za razvoj posebnih segmenata populacije bilo da je reč o društvenoj (siromašni) bilo geografskoj strukturi (Vojvodina, regionalni centri, nerazvijene opštine) i drugo, potrebi za inkluzijom različitih društvenih slojeva i institucija u njegovoj realizaciji.

Nažalost, u samoj prezentaciji je propuštena prilika da se jasno istakne uloga svih onih čije je znanje i promišljanje utkano u samorazumljivost ciljeva koji se sada postavljaju. Bez znanja koje čitav univerzitet, posebno fakulteti i instituti društvenih nauka, proizvode, sve bi to bilo mnogo teže dokučiti i objasniti običnim ljudima. Propuštena je i prilika da se nedvosmislenije istakne u kojoj meri su u izboru konkretnih projekata učestvovali obični građani. Sve to bi značajno doprinelo većoj inkluzivnosti i javnoj podršci sprovođenju plana, a samim tim obesmislilo optužbe za samovolju vlasti.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista