Crveno, volim te crveno

PSIHOLOGIJA 
Crvena je boja ljubavi, i u doslovnom i u likovnom smislu; po svemu sudeći s razlogom: tera muškarce da se zaljubljuju, a da pri tome nisu toga svesni.

Nedavno istraživanje na Univerzitetu Ročester (SAD) pribavilo je prve opipljive dokaze za pretrajavanje sklonosti ka crvenom u ljudskom društvu. U mnogim kulturama vezuje se za putenu strast i čežnjivi zanos, još od bojenja ciglom u pradavnim obredima do današnjih ukrašavanja jarko crvenim pantljikama za Dan zaljubljenih.

Upriličeno je pet ogleda, u jednom su pokazali snimke žena – sa crvenim i belim obrubom – tražeći od ispitanika da odgovore na niz pitanja, kao što su: Da li je ova osoba lepa? U sledeća tri su ih ovičili sivom, zelenom ili plavom (obratite pažnju na zasićenje i sjaj u neznatnim razlikama iste). I na kraju, u poslednjem, košulja koju su nosile digitalnim postupkom obojena je u crveno ili plavo.

Dobrovoljci su stavljeni pred iskušenje: morali su da kažu koja je lepša i da li bi želeli da je sretnu. Jedna pitalica je, recimo, glasila: Zamislite da idete na susret s tom ženom i da imate sto dolara u džepu, koliko biste bili voljni da potrošite na tom druženju?

U svim proverama iste osobe ženskog pola zavredile su znatno više ocene (i cene) za privlačnost i poželjnost kada su bile uokvirene ili odevene u crvenu nego u drugu. Zadivljujuće je da nešto poput toliko rasprostranjene boje utiče na naše ponašanje, a da toga nismo svesni, izjavio je jedan od istraživača. (Članak se pojavio u elektronskom izdanju časopisa Journal of Personality and Social Psychology).

Utkano u podsvest

Iako bi uticaj crvenog na polni nagon mogao da bude posledica društvenih okolnosti, predvodnici nesvakidašnjeg proučavanja Endru Eliot i Danijela Nista smatraju da on izvire iz dubljih bioloških korena. Verovatno seže do čovekovih majmunskih predaka – šimpanzi i bonoboa – koje privlači crvenilo na ženkama u vreme parenja.

Pojava je jedino primećena u muškom rodu i jedino važi za opažanje nečije privlačnosti. Nijednom se nije ispoljila kada je jedna žena procenjivala drugu, niti se ticala ma čije umilnosti, inteligencije ili dobrote.

Uprkos do sada nepoznatim saznanjima da crvena pojačava prijatna osećanja, ostali naučnici su oprezni ukazujući da delovanje na nekoga zavisi od okolnosti. Sam Endru Eliot je u prethodnom istraživanju ustanovio da uočavanje crvene u uslovima nadmetanja, kao što su sportska, pogoršava skor. Ali drugo skorašnje izučavanje ukazuje da sudije više naginju takmičarima u crvenoj opremi, zato što je takva pristranost utkana u ljudsku podsvest.

Na svojevrstan način slično zapažanje potkrepile su minule Letnje olimpijske igre u Pekingu. Sportisti su se prikazivali i nadmetali u raznobojnoj odeždi, a kineske gimnastičarke, koje su osvojile najviše kolajni, većinom su vežbale u crvenom. Da li su zato bile u preimućstvu?

Naučnici su odgonetku potražili u dalekoj prošlosti naših predaka koji su se lako verali po drveću. U dnu oka kičmenjaka nalaze se dve vrste ćelija koje se odazivaju na svetlosni nadražaj – kupaste i štapićaste. Kupaste obuhvataju širok raspon svetlosti, što znači da prepoznaju boje, i najbolje su podsticane danju. Štapićaste hvataju uži deo svetlosti – jedino belo i crno – ali opažaju slabu u noći i udaljenu.

Isak Njutn i oglasi

Slavni Isak Njutn prvi je kroz prizmu posmatrao prelamanje (razlaganje) bele svetlosti na duginu šarenicu, shvativši da je to povezano s promenama u očima. Boje do našeg vida stižu u obliku elektromagnetskih talasa.

Pojedine životinje razlikuju samo delove svetlosne šare, zavisno od toga šta zabeleže kupaste ćelije kojima je potreban veći dotok svetla. Leptiri vide do samog kraja ultraljubičastog dela spektra, zbog čega bolje opažaju od nas; lisice i sove su, u suštini, slepe za boje i nimalo im ne smeta da love noću. Ljudi imaju sreću jer su nasledili primate s pristojnim razlikovanjem boja.

Primitivne preteče, kao što su lemuri i lorisisi, videle su jedino zeleno i plavo, duže talasne dužine svetlosti. Kada su se pojavili majmuni, pre 34 miliona godina, kupaste ćelije su postale osetljivije i hvatale su kraće talasne dužine – dakle i crveno. Skakućući s grane na granu, lakše su uočavali zrele plodove voća kojima su se hranili izbegavajući zeleno – nesvarljivo i otrovno.

I prvi ljudi su pre pet miliona tumarali šumom u potrazi za obrokom, sačuvavši nasleđenu sposobnost da razaznaju crvenu. Ali boja je više od talasne dužine, znatno više od obeležja da je nešto sazrelo; ona je postala značenje, pre svega kulturno. U Pekingu su i kineski i američki takmičari najradije nosili crvenu, što neki naučnici tumače željom da se bude – primećen.

Skorašnje otkriće odraziće se, nema sumnje, na buduće osmišljavanje svakojakih proizvoda, odeće, igrica i, naposletku, na oglašavanje.