Црвено, волим те црвено

ПСИХОЛОГИЈА 
Црвена је боја љубави, и у дословном и у ликовном смислу; по свему судећи с разлогом: тера мушкарце да се заљубљују, а да при томе нису тога свесни.

Недавно истраживање на Универзитету Рочестер (САД) прибавило је прве опипљиве доказе за претрајавање склоности ка црвеном у људском друштву. У многим културама везује се за путену страст и чежњиви занос, још од бојења циглом у прадавним обредима до данашњих украшавања јарко црвеним пантљикама за Дан заљубљених.

Уприличено је пет огледа, у једном су показали снимке жена – са црвеним и белим обрубом – тражећи од испитаника да одговоре на низ питања, као што су: Да ли је ова особа лепа? У следећа три су их овичили сивом, зеленом или плавом (обратите пажњу на засићење и сјај у незнатним разликама исте). И на крају, у последњем, кошуља коју су носиле дигиталним поступком обојена је у црвено или плаво.

Добровољци су стављени пред искушење: морали су да кажу која је лепша и да ли би желели да је сретну. Једна питалица је, рецимо, гласила: Замислите да идете на сусрет с том женом и да имате сто долара у џепу, колико бисте били вољни да потрошите на том дружењу?

У свим проверама исте особе женског пола завредиле су знатно више оцене (и цене) за привлачност и пожељност када су биле уоквирене или одевене у црвену него у другу. Задивљујуће је да нешто попут толико распрострањене боје утиче на наше понашање, а да тога нисмо свесни, изјавио је један од истраживача. (Чланак се појавио у електронском издању часописа Journal of Personality and Social Psychology).

Уткано у подсвест

Иако би утицај црвеног на полни нагон могао да буде последица друштвених околности, предводници несвакидашњег проучавања Ендру Елиот и Данијела Ниста сматрају да он извире из дубљих биолошких корена. Вероватно сеже до човекових мајмунских предака – шимпанзи и бонобоа – које привлачи црвенило на женкама у време парења.

Појава је једино примећена у мушком роду и једино важи за опажање нечије привлачности. Ниједном се није испољила када је једна жена процењивала другу, нити се тицала ма чије умилности, интелигенције или доброте.

Упркос до сада непознатим сазнањима да црвена појачава пријатна осећања, остали научници су опрезни указујући да деловање на некога зависи од околности. Сам Ендру Елиот је у претходном истраживању установио да уочавање црвене у условима надметања, као што су спортска, погоршава скор. Али друго скорашње изучавање указује да судије више нагињу такмичарима у црвеној опреми, зато што је таква пристраност уткана у људску подсвест.

На својеврстан начин слично запажање поткрепиле су минуле Летње олимпијске игре у Пекингу. Спортисти су се приказивали и надметали у разнобојној одежди, а кинеске гимнастичарке, које су освојиле највише колајни, већином су вежбале у црвеном. Да ли су зато биле у преимућству?

Научници су одгонетку потражили у далекој прошлости наших предака који су се лако верали по дрвећу. У дну ока кичмењака налазе се две врсте ћелија које се одазивају на светлосни надражај – купасте и штапићасте. Купасте обухватају широк распон светлости, што значи да препознају боје, и најбоље су подстицане дању. Штапићасте хватају ужи део светлости – једино бело и црно – али опажају слабу у ноћи и удаљену.

Исак Њутн и огласи

Славни Исак Њутн први је кроз призму посматрао преламање (разлагање) беле светлости на дугину шареницу, схвативши да је то повезано с променама у очима. Боје до нашег вида стижу у облику електромагнетских таласа.

Поједине животиње разликују само делове светлосне шаре, зависно од тога шта забележе купасте ћелије којима је потребан већи доток светла. Лептири виде до самог краја ултраљубичастог дела спектра, због чега боље опажају од нас; лисице и сове су, у суштини, слепе за боје и нимало им не смета да лове ноћу. Људи имају срећу јер су наследили примате с пристојним разликовањем боја.

Примитивне претече, као што су лемури и лорисиси, виделе су једино зелено и плаво, дуже таласне дужине светлости. Када су се појавили мајмуни, пре 34 милиона година, купасте ћелије су постале осетљивије и хватале су краће таласне дужине – дакле и црвено. Скакућући с гране на грану, лакше су уочавали зреле плодове воћа којима су се хранили избегавајући зелено – несварљиво и отровно.

И први људи су пре пет милиона тумарали шумом у потрази за оброком, сачувавши наслеђену способност да разазнају црвену. Али боја је више од таласне дужине, знатно више од обележја да је нешто сазрело; она је постала значење, пре свега културно. У Пекингу су и кинески и амерички такмичари најрадије носили црвену, што неки научници тумаче жељом да се буде – примећен.

Скорашње откриће одразиће се, нема сумње, на будуће осмишљавање свакојаких производа, одеће, игрица и, напослетку, на оглашавање.