Autorsko delo nastavlja da živi kroz čitaoce

“Ona se jako ljuti kada joj neko isprlja njene ružičaste naočare, a veliki ljudi su tako nemarni i to često rade. Povremeno, kada glumi odraslost, voli da zapali cigaru i sluša džez. Njoj tako izgledaju pravi veliki ljudi koji ne prljaju tuđe naočare.” Ona je Katarina Borisavljević, dramaturg, pisac i profesor ili, kako sama voli da kaže: “Jugoslovenka oštrog jezika, koja se odvažila da napokon izda svoju poeziju”.

Promocija njene prve zbirke pod nazivom „Keca” (Čigoja), u kojoj se bavi pojmom ljubavi kao suštinom ljudskog bića, održana je u oktobru u Garaži. Pomenuti stihovi deo su pesme “Istinita priča o jednoj devojčici (Keca)” i publika je imala priliku da ih čuje u izvođenju glumice Milice Petrović. Katarininu poeziju čitali su i glumci Anja Mit, Anđelko Beroš i Ognjen Ivanov, a program je vodio glumac Petar Kokinović. Na promociji, čija je tema bila “roze!”, učestvovali su još i urednik knjige, dramaturg Mihajlo Vitezović, kao i sama autorka.

Ljubav može da menja svet

Kako kaže na početku zbirke, namenjene “svima koji vole hrabro i junački”, ljubav je jedino što može spasiti ovaj besmisleni svet. A ljubav je ono što se osećalo i na promociji. U porodično-prijateljskoj atmosferi, učesnici su sedeli na foteljama na sceni prekrivenoj tepisima, osvetljeni starinskim lampama i za malim klubnim stočićem. Razgovarali su o pesmama, ali prevashodno o samoj autorki, jer su svi oni zapravo njeni veoma dobri prijatelji. Povezujući ih sa pričama iz njenog života, pričali su o njenim stihovima na način da je publika na poklon dobila jedinstveno tumačenje iz prve ruke.

Tako smo od Katarine i njenih prijatelja saznali da je druga pesma koja je najbolje opisuje “Crnogorska”, zbog njenog porekla sa majčine strane. Takođe, da je roze njena omiljena boja, te da je nijansa na koricama knjige igrom smešnih okolnosti uzorak boje sa fotografije pevačice Zorice Brunclik. Čuli smo i da numere koje najbolje idu uz čitanje ove zbirke jesu one od Momčila Bajagića Bajage, koji je jedan od omiljenih Katarininih muzičara. A ono što je obradovalo prisutne, ova knjiga neće biti i njena poslednja “jer će ljubavi biti još”. 

Nakon svega, prisutni su dobili priliku da postave pitanja Katarini, zatim i da kupe knjigu, a polovina prihoda otišla je u humanitarne svrhe. Veliki deo publike činili su mladi ljudi, Katarinini učenici, koji su punih ruku cveća došli da podrže svoju profesorku Uvoda u scenario i dramaturgiju i Scenarija i dramaturgije.

​

Prva knjiga prvog i jedinog deteta

Negde između, dobili smo priliku da postavimo nekoliko pitanja Borisavljevićevoj. Za početak, zašto “Keca”...

“To je nadimak koji mi je dala mama zato što sam njeno jedino dete. Na k je kao i Katarina, pa su me mama i tata cele svoje živote zvali tako. Jedino ko me još zove tako je Anja Mit. Keca je postala definicija mene, a i simbolično je jer je ovo moja prva knjiga”, objasnila nam je Katarina, ćerka kostimografa Emilije Kovačević i kompozitora i dirigenta Vojkana Borisavljevića.

Podelila je i zašto je oblučila da objavi svoju zbirku.

“Gledajući svet oko nas, primećujem da ima sve manje ljubavi i empatije, a mislim da možemo da, svako na svoj način, doprinesemo širenju ljubavi i ispravimo sve. S obzirom na to da je ovo poezija o ljubavi, s te strane ovo je moj doprinos. Htela sam da dam svoje zrnce ljubavi svetu. Takođe, nisam želela da ove pesme više budu po kompjuterima, zaboravljenim sajtovima, blogovima, notesima, maramicama, već da konačno dobiju svoju kuću među koricama”, rekla je Borisavljevićeva.

Zbirka odiše utisku da je u pitanju jedno dramsko delo. Pesme su grupisane u dva dela koje je autorka nazvala dva čina. Uglavnom su posvećene njenim ljubavima, ali ima jedna pesma koja je posvećena njenom psu Pinki, dve autobiografske pesme i jedna o Beogradu.

“Ima i jedna pesma koju čitalac sam treba da završi “Nedovršena”. Takođe, na prvoj strani postoji mesto da čitalac napiše svoj naslov kada završi knjigu. Htela sam na taj način da se povežem sa čitaocima, jer mislim da smo mi umetnici autori, ali s obzirom na to da autorsko delo nastavlja da živi kroz čitaoce i način na koji ga doživljavaju, na neki način i oni postaju autori samog dela”, ispričala je naša sagovornica.

Nisu sve pesme iz njene zbirke nastale u skorije vreme.

“Recimo da je to neki opseg petnaestak godina, od 2010. godine. Poslednja pesma koja je ušla u zbirku napisana je dan pre nego što smo je poslali u štampu. Od toga, ima pesama u klasičnoj rimi ima i slobodnog stila”, navela je Katarina.

Kada pretoči svoje pesme na papir, autorka ih više ne pamti. Sve osim jedne, pesme nastale kada je u jednom zimskom danu sa mamom u kolima čekala tatu da uzme VHS kasete iz video-kluba. Na brzinu je sastavila stihove i izrecitovala ih mami Emiliji, koja ih je brzo sivim kreonom napisala na maramici, kako ne bi ostali zaboravljeni.