Branko Ćopić

Književnik i vrsni pripovedač Branko Ćopić govorio je da je „Politika” imala presudnu ulogu u njegovom formiranju kao pisca. Kao mladi student Filozofskog fakulteta u Beogradu poslao je redakciji šest priča, pet je završilo u košu, ali je šesta, „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” objavljena u maju 1936. godine.

Ćopić je taj događaj ovako opisivao:„Sav srećan ispadoh iz redakcije ’Politike’ i umalo ne udarih glavom o lipu na trotoaru. S druge strane ulice čekao je Miloš Bajić, budući slikar i profesor Akademije likovnih umetnosti, kezeći se: ’Sigurno će biti štampana kad tako blesavo izgledaš’?

’Biće’, uzviknuh pobednički i mi zagrljeni krenusmo kobasičaru Rasuleku da za dva dinara kupimo najjeftiniju tanku kobasicu koja se prodavala na metar i da tako proslavimo moj konačni ulazak u literaturu...”

Kasnije je Ćopić pričao prijateljima da je „taj datum zapamtio za čitav život”. Branko je tada imao dvadeset jednu godinu, a posle prve zaređao je s objavama i drugih priča u „Politici”. Mesečno je objavljivao po dve, nekada čak i tri priče.

                                                Branko Ćopić

Njegova saradnja sa „Politikom“ trajala je gotovo pedeset godina. Uvek je isticao da je taj trenutak, kad je postao saradnik lista, bio presudan u njegovom književnom radu. A kritičara i pesnika Živka Milićevića, urednika kulturne rubrike „Politike“ između dva svetska rata, krstio je kao glavnog „krivca“ za njegov odlazak u literarne vode.

Branko Ćopić će do početka Drugog svetskog rata objaviti u „Politici” 126 kratkih priča, ili kako je to urednik Milićević govorio, „seoskih pripovedaka”. Osim toga, posebno su zapaženi Ćopićevi tekstovi, prilozi i priče objavljivane u podlisku „Politika za decu”. Branko je već tada stasavao u jednog od najomiljenijih dečjih pisaca na ovim prostorima.

Branko je često odlazio u škole i razgovarao sa svojim čitaocima. Jednom prilikom ispričao je kako je došao u Beograd i prvu noć proveo pod vedrim nebom. Njegov dolazak u prestonicu nije protekao onako kako je planirao. Dogovorio se sa drugom, budućim slikarom Milošem Bajićem da ga sačeka na stanici.

Međutim, došlo je do nesporazuma pa je pisac iz naših školskih lektira tu prvu noć prespavao ispod Savskog mosta. Možda se baš zbog toga kao mladić plašio velikog grada, a posebno se brinuo da negde ne zaluta.

Dve godine posle objavljivanja prve priče u „Politici” izašla mu je i zbirka „Pod Grmečom”. Dobio je nagradu „Milan Rakić” i hiljadu dinara, a to je tada bilo pravo bogatstvo.

„Bio sam bogatiji od cara”, govorio je Branko.

Povodom dobijanja Rakićeve nagrade, Sima Pandurović, srpski pesnik i književni kritičar, u tekstu objavljenom u „Politici”, opisuje likove iz Ćopićevih pripovedaka i ističe njegovu ljubav prema rodnoj grudi „kojoj daje umetničke sokove i snage“.

„Široka simpatija prema čoveku siromahu, pa bio to težak ili onaj mađioničar Miler, koji pred svojim naivnim gledaocima kutiju pirinča pretvara u kutiju dukata, izbija iz ovih priča kao sveže, okrepljujuće, etičko vrelo. Ćopićeve priče su socijalno i pravom smislu reči mala sinteza lepog, čovečanskog i istinskog.“

Ćopić je Drugi svetski rat proveo u partizanima, ali se posle rata „zakačio“ s novim komunističkim vlastima. Drugovima iz partije posebno se nije dopala njegova čuvena „Jeretička priča“.

Josip Broz na kongresu AFŽ-a u Zagrebu za njega je besno rekao: „On laže, on je izneo neistinu.” Međutim, Brankova majka Stoja bez pardona je odgovorila drugu Titu: „Moj Branko nikad ne laže.”

Kad je isključen iz partije 1960. godine, Ćopić je šeretski primetio da mu domovi kulture masovno otkazuju gostovanja jer se sale kreče. Zato je pitao vlasti i bivše partijske kolege da li znaju dokle će se domovi krečiti.

Domovi kultura krečili su se godinama, ali je Branko Ćopić nastavio da piše i objavljuje svoje priče u „Politici”.

Nikola Trklja

1. Pokojni Đuka Putnik – (21. 11.1939)
2. Trku čini Popović Lazare – (3. 7. 1936)
3. Susret sa zemljakom – (23. 10. 1936)