Бранко Ћопић

Књижевник и врсни приповедач Бранко Ћопић говорио је да је „Политика” имала пресудну улогу у његовом формирању као писца. Као млади студент Филозофског факултета у Београду послао је редакцији шест прича, пет је завршило у кошу, али је шеста, „Смртно руво Соје Чубрилове” објављена у мају 1936. године.

Ћопић је тај догађај овако описивао:„Сав срећан испадох из редакције ’Политике’ и умало не ударих главом о липу на тротоару. С друге стране улице чекао је Милош Бајић, будући сликар и професор Академије ликовних уметности, кезећи се: ’Сигурно ће бити штампана кад тако блесаво изгледаш’?

’Биће’, узвикнух победнички и ми загрљени кренусмо кобасичару Расулеку да за два динара купимо најјефтинију танку кобасицу која се продавала на метар и да тако прославимо мој коначни улазак у литературу...”

Касније је Ћопић причао пријатељима да је „тај датум запамтио за читав живот”. Бранко је тада имао двадесет једну годину, а после прве заређао је с објавама и других прича у „Политици”. Месечно је објављивао по две, некада чак и три приче.

                                                Бранко Ћопић

Његова сарадња са „Политиком“ трајала је готово педесет година. Увек је истицао да је тај тренутак, кад је постао сарадник листа, био пресудан у његовом књижевном раду. А критичара и песника Живка Милићевића, уредника културне рубрике „Политике“ између два светска рата, крстио је као главног „кривца“ за његов одлазак у литерарне воде.

Бранко Ћопић ће до почетка Другог светског рата објавити у „Политици” 126 кратких прича, или како је то уредник Милићевић говорио, „сеоских приповедака”. Осим тога, посебно су запажени Ћопићеви текстови, прилози и приче објављиване у подлиску „Политика за децу”. Бранко је већ тада стасавао у једног од најомиљенијих дечјих писаца на овим просторима.

Бранко је често одлазио у школе и разговарао са својим читаоцима. Једном приликом испричао је како је дошао у Београд и прву ноћ провео под ведрим небом. Његов долазак у престоницу није протекао онако како је планирао. Договорио се са другом, будућим сликаром Милошем Бајићем да га сачека на станици.

Међутим, дошло је до неспоразума па је писац из наших школских лектира ту прву ноћ преспавао испод Савског моста. Можда се баш због тога као младић плашио великог града, а посебно се бринуо да негде не залута.

Две године после објављивања прве приче у „Политици” изашла му је и збирка „Под Грмечом”. Добио је награду „Милан Ракић” и хиљаду динара, а то је тада било право богатство.

„Био сам богатији од цара”, говорио је Бранко.

Поводом добијања Ракићеве награде, Сима Пандуровић, српски песник и књижевни критичар, у тексту објављеном у „Политици”, описује ликове из Ћопићевих приповедака и истиче његову љубав према родној груди „којој даје уметничке сокове и снаге“.

„Широка симпатија према човеку сиромаху, па био то тежак или онај мађионичар Милер, који пред својим наивним гледаоцима кутију пиринча претвара у кутију дуката, избија из ових прича као свеже, окрепљујуће, етичко врело. Ћопићеве приче су социјално и правом смислу речи мала синтеза лепог, човечанског и истинског.“

Ћопић је Други светски рат провео у партизанима, али се после рата „закачио“ с новим комунистичким властима. Друговима из партије посебно се није допала његова чувена „Јеретичка прича“.

Јосип Броз на конгресу АФЖ-а у Загребу за њега је бесно рекао: „Он лаже, он је изнео неистину.” Међутим, Бранкова мајка Стоја без пардона је одговорила другу Титу: „Мој Бранко никад не лаже.”

Кад је искључен из партије 1960. године, Ћопић је шеретски приметио да му домови културе масовно отказују гостовања јер се сале крече. Зато је питао власти и бивше партијске колеге да ли знају докле ће се домови кречити.

Домови култура кречили су се годинама, али је Бранко Ћопић наставио да пише и објављује своје приче у „Политици”.

Никола Тркља

1. Покојни Ђука Путник – (21. 11.1939)
2. Трку чини Поповић Лазаре – (3. 7. 1936)
3. Сусрет са земљаком – (23. 10. 1936)