Okrečite Beograd

Kada je pre više od 40 godina na bioskopsko platno kročio Ilija Čvorović, jedan od najznačajnijih antiheroja naše kulture, malo ko je verovao da će on biti aktuelan i posle pola veka.

Nakon što je propao socijalistički sistem, čiji je Ilija bio poslednji stub odbrane, činilo se da će i on i film ostati u kinoteci da uveseljavaju naraštaje entuzijastičnih ljubitelja sedme umetnosti.

Međutim, ispostavilo se da su lik i delo Ilije Čvorovića ponovo oživeli početkom novog milenijuma u jeku zahuktale tranzicije. Proročanski su tada zvučale reči Ilijine supruge Danice upućene njihovoj sumnjičavoj ćerci – Gorko ćeš se kajati kada se ispostavi da je tvoj otac bio u pravu!

Malo ko se tih godina pri pomisli na tranzicione dobitnike i njihove intelektualne pomagače nije poistovetio sa Ilijom, ponavljajući u sebi – Staljin vas je ubijao al’ vas nije ubijao dovoljno.

Kada su prošle godine pune muka i tranzicije i kada su svi pomislili da je sada stvarno gotov, Ilija se, evo ponovo vratio. Čvorovići su se ponovo organizovali.

Nema više telefona, ali tu su drugi kanali preko kojih kleveću i upozoravaju pošten svet na opasnost koja preti; sve snimaju i postavljaju na društvene mreže; saleću ljude po ulicama i organizuju građanska hapšenja; i na njih kao slučajno naleću automobilima; i njih svakodnevno proganjaju i uznemiravaju razni policajci u civilu i Vučićevići; ali oni se ne predaju; sve su žrtvovali, pa su zanemarili i svoj posao i uzeli neplaćeno da bi svako malo mogli da trčkaraju u Brisel da upozoravaju kakav se izdajnik evropskih vrednosti krije u njihovoj kući tj. zemlji; ali najveće otkriće je da oni i nemaju posla sa Jakovljevićem, već sa mnogo većim izdajnikom. Njega su za sve spremali u Moskvi i Pekingu, ali ne za njih. Sada kada su ga najzad ščepači, od njega traže da počne da radi za „naše”, da lepo raspiše izbore, a plenuma ako se sete za dan studenata sete se, ako ne, nikom ništa, to je bila njihova dužnost.

Sada je jasno da Ilija nije simbol nedremanog borca protiv kapitalizma, već alegorija jednog mnogo dubljeg, bezvremenog i široko rasprostranjenog poriva da se sopstvena frustracija i paranoja prenese na druge ljude i da se oni optužuju i sumnjiče za sopstvene loše odluke i nakupljeno nezadovoljstvo.

To je valjda opšteljudska osobina, ali da bi se sakrili od sebe samih i suočavanja sa sobom naši Čvorovići neće kao obični belosvetski Čvorovići da jednostavno optuže one koji ih okružuju i koji im nanose bol. Ne, oni svoju duševnu patnju predstavljaju kao univerzalnu. Oni svoj životni poraz hoće da pretvore u pobedu i postaju jurišnici borbe za bolje društvo, skretničari istorije, pregaoci koji ne žrtvuju ni sebe ni druge da bi neka buduća pokoljenja živela bolje.

Što je njihov cilj maglovitiji i nejasniji, žrtve koje treba podneti, a posebno koje drugi treba da podnesu, veće su, a borba beskompromisnija.

Pričaju mi neki poznanici kako im se sve češće dešava da im bivši prijatelji, pa čak i slučajni potpuno nepoznati ljudi prilaze sa krupnim rečima o tome da su na pogrešnoj strani istorije, da će im istorija suditi, da su saradnici fašizma i tako redom.

Može li iko, pa i uvaženi čitalac, ostati ravnodušan pred ovim istorijskim stigmama? Ove istorijske anateme unose zebnju i strah u kosti svakom samosvesnom i odgovornom biću.

U čemu je problem za šta optužuju? Sramno je i istorijski nedopustivo, na primer, biti protiv blokade fakulteta. Kolaboracionista je svako ko se usudi ne samo da govori protiv nego i da ćuti i da se u sebi stidi ovog bezočnog maltretiranja svih koji ne učestvuju u toj imaginarnoj borbi sa silama istorijskog regresa.

Na stranu što većina porotnika i ne zna šta je fašizam, niti su o tome pročitali više od odrednice u „Vikipediji”, ali im to ne smeta da zauzmu visoko sudsko mesto. Jedina kvalifikacija je samoprocena o antifašističkoj podobnosti.

Hegel bi ustuknuo pred svim tim eshatolozima i poznavaocima gvozdenih zakona istorije. Oni poznaju sve puteve i stranputice istorije kao da su utabani po lično njihovom dvorištu. Ukratko, sve znaju što se tiče budućnosti samo ne znaju da objasne zašto je bilo potrebno da se jednoj generaciji studenata uskrati da završe školsku godinu.

Prošle nedelje sam na jednom fakultetu na Palama gledao zajedničku proslavu generacije koja je završila studije. Bilo je svečano i veselo. Ovih dana prisustvovao sam i dodeli diploma jednoj generaciji u kojoj se nalazi neko meni blizak. Na taj osećaj ponosa i lične sreće pala je senka pomisli da kao nastavnik nisam mogao ništa da učinim da i moji studenti i njihovi bližnji osete isti dodir sreće, jer su se Čvorovići organizovali, Đura blokirao aerodrom, a njegovi rođaci fakultete.

 *Sociolog