Pred apsurdom sveta morate se pobuniti

Francuski reditelj, scenarista i producent Fransoa Ozon (1967), tvorac kultnih filmova poput: „Sitkom”, „Osam žena”, „Bazen”, „Žena za ukras”, „Franc” , „Zločin je moj”, prošle godine je uradio crno-belu filmsku adaptaciju Kamijevog „Stranca” koja se sada prikazuje i u srpskim bioskopima u distribuciji „MegaCom Film-MCF”.

Ozon, baš kao i Alber Kami u svom književnom klasiku, prati mladog činovnika Mersoa (igra ga Benžamen Voazen), ravnodušnog naseljenika u francuskom Alžiru (godina je 1942), koji nedeljama nakon sahrane svoje majke ubija neimenovanog Arapina. Merso jeste „stranac” u svetu navika i običaja u kolonijalizovanom Alžiru, zbog nepuštene suze na majčinoj sahrani smatraju ga bezosećajnim, ali on je samo neko ko se ponaša u skladu sa sopstvenim uvidom u realnost života bez iluzija, čak i onda kada upada u niz besmislenih niza slučajnosti, u zatvorske dane i suđenje bez čvrste pravničke osnove. Kami ne osuđuje svog junaka, to ne čini ni Ozon u svom filmskom „čitanju” romana, ali ipak u svom filmu otvara neke nove perspektive i vidike...

Koja je bila ta polazna tačka za odluku da se po Kamijevom „Strancu” snimi film?

Pročitao sam knjigu kada sam bio tinejdžer, kao i većina Francuza koji je uče u školi. Imao sam slabo sećanje na nju. Sećam se prve rečenice knjige koju svi znaju u Francuskoj i koja se često ponavlja. Sećam se scene na plaži, ali ne više od toga. Ideja zapravo potiče iz drugog filma koji sam želeo da snimim o mladom čoveku koji se suočio sa apsurdom današnjeg sveta i pokušao samoubistvo. Nisam uspeo da snimim taj film. Nisam pronašao finansijere za njega. Međutim, slučajno sam ponovo pročitao „Stranca”. Rekao sam sebi, neverovatno je, to je upravo ono što želim da ispričam.

Šta vam je u suočavanju adaptacije sa originalnim romanom bilo najintrigantnije?

Nisam razumeo početak. U osnovi je tačno da nije bilo moguće snimiti film kao da je iz 1942. godine očima nekoga iz te godine, snimao sam u 2025. ali u crno-beloj tehnici kako bi se zadržala atmosfera tog vremena. Znam sve što se dogodilo. Znam rat u Alžiru, vreme je kada je ta zemlja još uvek bila francuski departman. Kami kaže Arapin, ne daje ime liku ubijenom od strane Mersoa u knjizi i to nije rasistički za pisca, već on kao da priča američku detektivsku priču, ali sa duhom francuskog egzistencijalizma. On tvori nešto filozofsko, pa je Arapin kao arhetip, međutim danas kada ovo čitamo, veoma smo šokirani ovom nevidljivošću Arapa koja odjekuje sa nevidljivošću Arapa u Gazi, tako da je za mene bilo nemoguće ne dati mu ime. Postoji francuski autor po imenu Kamel Daud. Ne znam da li ga poznajete, napisao je „Istraga Mersoa”. Napisao je tu kontraistragu, malo protiv Kamija, gde priča istu priču, ali iz perspektive arapskog brata, tako da je za mene bilo važno da se film počne danas.

Kami je blizak Sartru, koji je bio veliki Kamijev obožavalac, ali su se razišli?

Da, na kraju krajeva, Kami je bio u pravu protiv Sartra koji je branio komuniste. Kamija su napadali francuski intelektualci koji su bili veoma komunistički nastrojeni. I bio je protiv svih diktatura. Odmah je shvatio da je komunizam diktatura kao i svaka druga. Drugačija, ali ipak diktatura. Dakle, bio je protiv totalitarizma. On je mislilac nijansi, dvosmislenosti, složenosti. On nije radikalan. Tako da je bio veoma, veoma napadan. Ali danas je jedan od najpriznatijih mislilaca u Francuskoj.

Kamija su mnogi napadali zbog njegovog odnosa prema Alžiru, prema kolonijalizmu?

Da, ali on je rođen u Alžiru, tako da je za njega to zaista bila njegova zemlja. I sanjao je i imao želju da pronađe rešenje, da se život nastavi dok se poboljšava sudbina Alžiraca, dajući im francusko državljanstvo. To je ono što su Francuzi dugo odbijali da urade i što je izazvalo rat u Alžiru.

Šta za vas znači egzistencijalizam?

Preispitati smisao života, ali nisam siguran da sam zaista napravio ovu adaptaciju bez razumevanja. Počeo sam sa remek-delom, nečim što je više od mene, što nisam siguran da u potpunosti razumem. Mislim da je snaga velikih knjiga u tome što nam izmiču. Teško je dati tumačenje, racionalizovati. Želimo sve vreme da racionalizujemo, želimo da to povežemo sa stvarima koje živimo. I zato postoji mnogo stvari koje ne razumem u ovoj knjizi i kod ovog lika. Pokušao sam da napravim film upravo da bih pokušao da razumem. U prvom delu filma imao sam veoma senzualan pristup, gde smo zaista u osećanju, a ne u objašnjenju. A u drugom delu sam pokušao da ne izdam Kamijevu misao, već da je razumem, a da tačno ne znam šta je mislio. Pošto nisam filozof, nisam dovoljno pametan, mislim da razumem, ali ipak postoje stvari koje me uznemiravaju. I ono, na kraju, kada Merso kaže: „ Moj je život mogao biti nešto drugo, ja ne igram igru društva”, to me dotiče. I mislim da ako je ova knjiga toliko bezvremenska, i ako toliko dotiče ljude, a posebno tinejdžere, to je zato što govori o našem odnosu prema svetu.

Merso, on mrzi da igra igre, njegova ravnodušnost, njegova rezervisanost ukazuje na to, a kako ste vi i Benžamen Voazen radili na tome?

To je bila prava tako složena Benžamenova glavna uloga, on je veoma ekstrovertan glumac, veoma velikodušan, mnogo daje. Već sam snimao sa njim film „Leto 1985” gde je koristio svoju energiju, svoj šarm, ali ovde se radilo o uzdržanosti, o tome da bude sav svoj. I ono što mi se sviđa kod lika Mersoa je to što je misteriozan. Ne razumem ga baš, a ideja filma je bila da ga pratim i pokušam da ga razumem tokom snimanja. Da pokušam da se približim misteriji ovog lika.

U filmu gotovo da uopšte nema psihologije lika?

Zato što u knjizi nema psihologije, a ni ja je nemam. Danas imamo tendenciju da klasifikujemo ljude, da ih stalno objašnjavamo. Ovde je toga vrlo malo. I tako sam Benžamenu dao priliku da pročita knjigu Robera Bresona „Beleške o snimatelju”, gde Breson objašnjava šta očekuje od glumaca. On očekuje od glumaca da ne budu glumci, već da budu modeli. I da ne izražavaju nikakve emocije, nikakvu psihologiju i da budu veoma daleko od teatralnosti. Zamolio sam ga i da pogleda film „Džeparoš”. U svakom slučaju, to je bio pravac koji sam imao. I ono što je bilo sjajno jeste to što je postojala ta poslednja scena na kraju, ispred sveštenika, gde se on u liku Mersoa iznenada oslobađa i to je po Kamiju pobuna. U trenutku pred apsurdom sveta morate se pobuniti i tu je imao priliku da bude glumac u klasičnijem smislu.

Zanimljiv je pristup ljubavi u ovom filmu, pretpostavljam da ljubav znači sve u vašem poslu?

Nisam Merso, ali ga razumem. Ono što smatram veoma snažnim u Mersoovom karakteru jeste to što je on neko ko uvek govori istinu. Ne laže, ne igra društvene igre i oseća želju prema Mariji. Ali, on ne oseća ljubav. Ne može da pristupi ideji ljubavi. To je nešto veoma iznenađujuće, ali istovremeno i razumljivo. Za njega, ljubav nema smisla. Ali kada vidi da za Mariju ima smisla, i dalje želi da joj udovolji. Dakle, da, to je nešto sasvim neshvatljivo i veoma misteriozno. Zato je taj lik fascinantan. Ljubav je besmislena, ali on shvata da je za Mariju značajna. I zato je tu...