Пред апсурдом света морате се побунити

Француски редитељ, сценариста и продуцент Франсоа Озон (1967), творац култних филмова попут: „Ситком”, „Осам жена”, „Базен”, „Жена за украс”, „Франц” , „Злочин је мој”, прошле године је урадио црно-белу филмску адаптацију Камијевог „Странца” која се сада приказује и у српским биоскопима у дистрибуцији „MegaCom Film-MCF”.

Озон, баш као и Албер Ками у свом књижевном класику, прати младог чиновника Мерсоа (игра га Бенжамен Воазен), равнодушног насељеника у француском Алжиру (година је 1942), који недељама након сахране своје мајке убија неименованог Арапина. Мерсо јесте „странац” у свету навика и обичаја у колонијализованом Алжиру, због непуштене сузе на мајчиној сахрани сматрају га безосећајним, али он је само неко ко се понаша у складу са сопственим увидом у реалност живота без илузија, чак и онда када упада у низ бесмислених низа случајности, у затворске дане и суђење без чврсте правничке основе. Ками не осуђује свог јунака, то не чини ни Озон у свом филмском „читању” романа, али ипак у свом филму отвара неке нове перспективе и видике...

Која је била та полазна тачка за одлуку да се по Камијевом „Странцу” сними филм?

Прочитао сам књигу када сам био тинејџер, као и већина Француза који је уче у школи. Имао сам слабо сећање на њу. Сећам се прве реченице књиге коју сви знају у Француској и која се често понавља. Сећам се сцене на плажи, али не више од тога. Идеја заправо потиче из другог филма који сам желео да снимим о младом човеку који се суочио са апсурдом данашњег света и покушао самоубиство. Нисам успео да снимим тај филм. Нисам пронашао финансијере за њега. Међутим, случајно сам поново прочитао „Странца”. Рекао сам себи, невероватно је, то је управо оно што желим да испричам.

Шта вам је у суочавању адаптације са оригиналним романом било најинтригантније?

Нисам разумео почетак. У основи је тачно да није било могуће снимити филм као да је из 1942. године очима некога из те године, снимао сам у 2025. али у црно-белој техници како би се задржала атмосфера тог времена. Знам све што се догодило. Знам рат у Алжиру, време је када је та земља још увек била француски департман. Ками каже Арапин, не даје име лику убијеном од стране Мерсоа у књизи и то није расистички за писца, већ он као да прича америчку детективску причу, али са духом француског егзистенцијализма. Он твори нешто филозофско, па је Арапин као архетип, међутим данас када ово читамо, веома смо шокирани овом невидљивошћу Арапа која одјекује са невидљивошћу Арапа у Гази, тако да је за мене било немогуће не дати му име. Постоји француски аутор по имену Камел Дауд. Не знам да ли га познајете, написао је „Истрага Мерсоа”. Написао је ту контраистрагу, мало против Камија, где прича исту причу, али из перспективе арапског брата, тако да је за мене било важно да се филм почне данас.

Ками је близак Сартру, који је био велики Камијев обожавалац, али су се разишли?

Да, на крају крајева, Ками је био у праву против Сартра који је бранио комунисте. Камија су нападали француски интелектуалци који су били веома комунистички настројени. И био је против свих диктатура. Одмах је схватио да је комунизам диктатура као и свака друга. Другачија, али ипак диктатура. Дакле, био је против тоталитаризма. Он је мислилац нијанси, двосмислености, сложености. Он није радикалан. Тако да је био веома, веома нападан. Али данас је један од најпризнатијих мислилаца у Француској.

Камија су многи нападали због његовог односа према Алжиру, према колонијализму?

Да, али он је рођен у Алжиру, тако да је за њега то заиста била његова земља. И сањао је и имао жељу да пронађе решење, да се живот настави док се побољшава судбина Алжираца, дајући им француско држављанство. То је оно што су Французи дуго одбијали да ураде и што је изазвало рат у Алжиру.

Шта за вас значи егзистенцијализам?

Преиспитати смисао живота, али нисам сигуран да сам заиста направио ову адаптацију без разумевања. Почео сам са ремек-делом, нечим што је више од мене, што нисам сигуран да у потпуности разумем. Мислим да је снага великих књига у томе што нам измичу. Тешко је дати тумачење, рационализовати. Желимо све време да рационализујемо, желимо да то повежемо са стварима које живимо. И зато постоји много ствари које не разумем у овој књизи и код овог лика. Покушао сам да направим филм управо да бих покушао да разумем. У првом делу филма имао сам веома сензуалан приступ, где смо заиста у осећању, а не у објашњењу. А у другом делу сам покушао да не издам Камијеву мисао, већ да је разумем, а да тачно не знам шта је мислио. Пошто нисам филозоф, нисам довољно паметан, мислим да разумем, али ипак постоје ствари које ме узнемиравају. И оно, на крају, када Мерсо каже: „ Мој је живот могао бити нешто друго, ја не играм игру друштва”, то ме дотиче. И мислим да ако је ова књига толико безвременска, и ако толико дотиче људе, а посебно тинејџере, то је зато што говори о нашем односу према свету.

Мерсо, он мрзи да игра игре, његова равнодушност, његова резервисаност указује на то, а како сте ви и Бенжамен Воазен радили на томе?

То је била права тако сложена Бенжаменова главна улога, он је веома екстровертан глумац, веома великодушан, много даје. Већ сам снимао са њим филм „Лето 1985” где је користио своју енергију, свој шарм, али овде се радило о уздржаности, о томе да буде сав свој. И оно што ми се свиђа код лика Мерсоа је то што је мистериозан. Не разумем га баш, а идеја филма је била да га пратим и покушам да га разумем током снимања. Да покушам да се приближим мистерији овог лика.

У филму готово да уопште нема психологије лика?

Зато што у књизи нема психологије, а ни ја је немам. Данас имамо тенденцију да класификујемо људе, да их стално објашњавамо. Овде је тога врло мало. И тако сам Бенжамену дао прилику да прочита књигу Робера Бресона „Белешке о сниматељу”, где Бресон објашњава шта очекује од глумаца. Он очекује од глумаца да не буду глумци, већ да буду модели. И да не изражавају никакве емоције, никакву психологију и да буду веома далеко од театралности. Замолио сам га и да погледа филм „Џепарош”. У сваком случају, то је био правац који сам имао. И оно што је било сјајно јесте то што је постојала та последња сцена на крају, испред свештеника, где се он у лику Мерсоа изненада ослобађа и то је по Камију побуна. У тренутку пред апсурдом света морате се побунити и ту је имао прилику да буде глумац у класичнијем смислу.

Занимљив је приступ љубави у овом филму, претпостављам да љубав значи све у вашем послу?

Нисам Мерсо, али га разумем. Оно што сматрам веома снажним у Мерсоовом карактеру јесте то што је он неко ко увек говори истину. Не лаже, не игра друштвене игре и осећа жељу према Марији. Али, он не осећа љубав. Не може да приступи идеји љубави. То је нешто веома изненађујуће, али истовремено и разумљиво. За њега, љубав нема смисла. Али када види да за Марију има смисла, и даље жели да јој удовољи. Дакле, да, то је нешто сасвим несхватљиво и веома мистериозно. Зато је тај лик фасцинантан. Љубав је бесмислена, али он схвата да је за Марију значајна. И зато је ту...