Lovely Leitrim

Kad sam se doselila u Irsku u avgustu 1999, iznajmili smo kuću u oblasti Litrum koja je od svih 26 irskih "gubernija" najruralnija, sa najmanjim brojem stanovnika. Vozači na lokalnim drumovima pod obavezno pozdravljaju jedni druge podizanjem kažiprsta sa volana, jer iako možda ne mogu uvek da vide osobu u drugim kolima, podrazumeva se da je to neko koga poznaju. Adrese nemaju broja, a čak i pisma sa adresama pogrešno zapisanim do neprepoznatljivosti će stići do vas jer su došljaci (tzv. blow-ins) poznati svima. Do pre nekoliko godina u Litrumu nije bilo ni jednog semafora.

U proteklih 5-6 godina stvari su se donekle promenile i Litrum se "izgradio" i, da sad baš ne preterujem, ali, recimo, "urbanizovao". Najveći gradić, Karik na Šenonu, je ne samo dobio prvi (i za sad jedini) semafor, već i nekoliko kružnih okretnica! Pošto su cene nekretnina na ruralnom zapadu i dalje mnogo niže u odnosu na ostatak Irske,  Litrum sve više postaje poznat kao "nova umetnička kolonija Irske", privlačeći umetnike svih usmerenja koji nisu u stanju da se skuće u ultra-skupom Dablinu, a i nemaju više živaca da provode sate u zagušenom saobraćaju (Dablin nema metro).

Ja sam, kao i većina Srba koje zanima književnost i muzika, imala neke romantične predstave o Irskoj kao zemlji super zanimljivih i talentovanih ljudi. Verovatno je i to jedan od razloga što sam "pala" na Irca. Iako je po prvobitnom planu trebalo da živimo u Beogradu, posle tri dana bombardovanja odlučili smo da oprobamo irsko ostrvo, prvo na Severu, odakle je moj muž, a potom i u samoj Republici, na zapadnoj obali. I da se ne lažemo, živeći na vrh brda, okružena fantastičnim pejzažom, ali bez vozačke dozvole i sa malom bebom, Irska mi se vrlo brzo smučila.

Jedino čime sam bila impresionirana je što nikad nisam morala da odem ni na jedan šalter, jer su sve birokratske zavrzlame mogle da se obave preko telefona, poštom ili na zakazanim sastancima, ali su mi polja, oblaci, krave, ljubazni prodavci i radoznali susedi farmeri generalno išli na nerve. Prvo, zato što su živeli tako normalno dok se moja zemlja raspadala po svim  šavovima, a drugo, zato što me "izbeglička" pozicija u kojoj sam se našla privremeno lišila "turističke" otvorenosti i radoznalosti. Jednostavno sam bila besna na sve, a pogotovo na Irce, pošto su mi oni bili tu, najviše "pri ruci".

Osam godina kasnije, i dalje u Litrumu i sa irskim pasošem, daleko od toga da se osećam kao Irkinja, ali jedini Irci koji mi neselektivno idu na nerve su oni što pevuše uz muziku koja se pušta u supermarketima. Činjenica je, prezirem prljave i stare vozove koji povezuju zapadnu obalu sa Dablinom; mrzim to što se na zakazano kod zubara čeka 2 nedelje, što nema dovoljno sunca i što je voće skupo i neukusno. Retko gledam irsku televiziju (preferiram britansku) i ne uzbuđujem se zbog političke situacije (tu opet mnogo više reagujem na britansku, a našu i da ne pominjem).

Ali. Irci jesu zanimljivi i talentovani ljudi i generalno vrlo ljubazni i spremni da pomognu, a meni znači to što nema šanse da se na mene izdere neka nervozna prodavačica ili me šikanira šalter-službenica. Državna potpora umetnosti je jedna od najimpresivnijih u Evropi, a samostalni umetnici su potpuno oslobođeni plaćanja poreza na prihode (bitna stavka za mog muža). Čak i manja mesta, kao što je nama najbliži gradić Slajgo, imaju umetničke centre sa kvalitetnim programima i filmska društva koja jednom nedeljno organizuju projekcije "umetničkih" filmova koji ne mogu da se vide u multipleksima. Slajgo je na obali Atlantskog okeana u kome se, istina, kupaju samo oni koji su neosetljivi na hladnoću, ali su plaže fenomenalne baš kao što se to čini u filmovima (mada su litice iz "Rajanove kćeri" tipičnije za Donegal). I, s vremena na vreme, u Dablinu nastupi Radiohead, a nakon njihovog koncerta sve nekako dobija dodatni smisao.