Čekajući državljanstvo

Prošle su već tri godine, dva meseca, deset dana i šest sati od kada smo aplicirali za državljanstvo, i još ga nema. Šalim se, šalim, dane i sate sam izmislila, ali godine i mesece nisam. Možda poštar dođe danas i donese preporučene pošiljke u kojima nas obaveštavaju da su nam aplikacije odobrene, možda dođe sutra...

Što je najgore, većina naših prijatelja koji su aplicirali za irsko državljanstvo te davne 2006. godine su već dobili i pasoše, iako su aplicirali posle mog supruga i mene, pa smo mi svesni da ćemo i mi uskoro, ali nikako da stigne.

A kako je sve počelo? Razmišljala sam dugo da li da svoje uspomene podelim sa Vama, ljudima koje i ne poznajem, iako sa nekima i imam i nemam nešto zajedničko. Većina nas je otišla iz Srbije iz različitih razloga, ali sada iz istih razloga čitamo ovu rubriku i komentarišemo. Komentari mi se najviše dopadaju, njih ponekad čitam i detaljnije od samog teksta.

Mi smo došli u Irsku 2001.godine, relativno na 'sigurno'. Suprug je krajem 2000. dobio posao u vodećoj telekomunikacionoj kompaniji, koja se i te kako brinula o svojim zaposlenim. Pomogli su mu da iznajmi kuću, da otvori račun u banci, da se upozna sa kolegama vodeći ga u čuvene šetnje i pijanke po pabovima. Po zakonu, posle tri meseca, deca i ja mogli smo da mu se pridružimo. A oni mali, ko pačići, devojčica stara 20 meseci, dečak veliki, pune 3 i po godine.

Sećam se da su mog supruga kada je došao po nas u Beograd, zvali iz ljudskih resursa firme da ga upozore da imaju strašnu zimu, puno snega i neviđeni kolaps u saobraćaju, i da se dobro obučemo i spremimo. Pa gde mi to idemo, vrzmalo mi se po glavi. Klinci sretni, po prvi put lete avionom, a ja nisam ni svesna šta nam se događa. Zbog propuštenog večernjeg leta noćimo u luksuznom hotelu na Getvik aerodromu i u luksuznoj sobi jedemo pitu sa sirom koju mi je mama upakovala. Plaćamo pivo 6 funti ali ne žalimo.

Jutro, osam sati, slećemo na dablinski aerodrom, a ja mislim da smo sleteli na pogrešno mesto. Sunce ugrejalo, ima par stepeni, par santimetara snega na pisti, a momci u kratkim rukavima sa nekim metlama kao uklanjaju sneg. Toliko o groznoj irskoj zimi.

A onda susret sa iznajmljenom kućom, velikim dvorištem, novim krajem, novim načinom života. Opuštenijim. Otkrivanje, pronalaženje, upoznavanje..to je obeležilo naših prvih nekoliko godina tamo. I veliki telefonski računi. Kupovina u Lidlu i Aldiju. I novi prijatelji, kako naši, tako i Irci. Naši koji bi tako voleli da znaju koliki su nam prihodi. Irci koje sam zavolela jer su uvek bili tu kad mi je trebalo, ali zato ih nikada nije bilo kad mi i nisu trebali.

Sećam se večernjeg nestanka struje što se ovde desi jednom u pet godina i komšinice koja je odmah sa svećama došla kod mene jer zna da sam sama sa decom, pa da se ne istraumiramo od mraka.

Sećam se i žene kolege moga supruga koja je htela da dođe i da me upozna. Ja pospremila dnevnu sobu, naterala decu da onako mali poslažu igračke, a ona pravo u kuhinju, čuj pravo u moju kuhinju, i još pije hladnu nes kafu bez mleka! A ja u šoku, kulturološkom, ma u svakom šoku! Plus, ja jesam učila Engleski jezik na fakultetu, ali to sa Engleskim u Irskoj nije imalo puno zajedničkih tačaka. Trebalo mi je vremena da naučim da 'Hi, how are you' znači samo 'Hi', ali lepše zvuči, i da 'I'll came back to you' preko telefona ne znači da će taj neko doći kod mene zaista, već da će me ponovo zvati. Čuveno 'Lovely weather, isn't it' ne bih ni da komentarišem.

Deca su krenula u predškolsko, sin sa pet a ćerka sa četiri godine. Bili su slatki u uniformama, mali ljudi. Upijali su Engleski jezik kao sunđeri, a uz to i Irski jezik ,koji ja i dan danas niti znam niti imam želju da ga naučim. Svaki vikend i lepo vreme koristili smo da upoznamo novi kraj Dablina ili Irske. Naucili smo da se radujemo svakom sunčanom danu, i da ne grejemo kuću non-stop. Da deca piju hladno, gazirano, i jedu sladolede preko cele godine, da nose majice kratkih rukava i na 15 stepeni. Ali trebalo je vremena.

Prvih par leta smo proveli u Beogradu, a onda smo počeli i da putujemo po Evropi, svake godine nova destinacija. Ja sam počela da radim 2004. pa je finansijski bilo još bolje. Roditelji su dolazili na po par meseci, i zavoleli ovu divnu zelenu zemlju kao i mi. Telefonski računi su počeli da budu manji jer su se pojavili internet provajderi. Počeli smo češće da putujemo jer se pojavio Ryanair. Prijatelji iz Srbije su počeli da nas posećuju. Kupili smo kuću 2006. i po prvi put postali svoji na svome, ovde u Irskoj.

I gde smo sada? Klinci već porasli, pubertet kuca na vrata. Imaju prijatelje, male Srbe, male Irce, Šveđane, Pakistance. Razmišljaju i sanjaju na Engleskom, ali kod kuće govore samo Srpski. Ćirilicu znaju, ali više vole da čitaju latinicu, lakše im je. Bave se sportom i oboje imaju juniorske crne pojaseve u karateu. Vole da idu u Srbiju za Uskršnji odmor, tamane krem bananice i obožavaju Adu Ciganliju. Vole tamo ćevape, a ovde 'chips and sausages'- ponekad. Mi odrasli smo dobro, posao, kuća, domaći sa decom, vozi-razvozi klince, kupovine...i prođe nedelja. Ja stižem na časove joge, suprug na košarku. Družimo se, skoro sam ženu mog kolege Indijca učila kako da napravi proju i običan kolač, a ona je meni zauzvrat pokazala kako da napravim jedno tradicionalno indijsko jelo čije ime nisam sigurna da mogu da ponovim i napišem. Prošle godine smo slavili našu Slavu sa internacionalnim gostima i baš je bilo lepo. Pogača i prebranac imaju svuda dobru prođu.

Nažalost, i dalje smo u redu ispred neke od ambasada, sa gomilom papira u ruci, čekajući da nam izdaju turističku vizu. I zato sa nestrpljenjem čekamo državljanstvo već tri godine, dva meseca i ...