Čekajući Godoa

Moj život u Srbiji se prilično dugo odvijao bez velikih promena, osim onih promena koje svi pamtimo, kao promena imena države i pasoša i već uz to šta je sve bilo. Prvo sam putovala bez viza, pa kako se menjalo ime države, tako sam menjala pasoše i navikavala se da čekam u redovima za vizu, između čekanja redova za brašno, so, šećer i ostalo.

Svako putovanje van zemlje je počinjalo čekanjem u redu za vizu. Redovi su postali deo mog života, imali su svakakve oblike, najređe pravilne, a najčešće stihijski grupisane.

Posle turističkih putovanja došla su i putovanja "trbuhom za kruhom". Nije da sam gladovala, više je to bila potreba da radim u svojoj struci i da mirno živim.

I uz to i već svi oni poznati razlozi koji su doprineli decenijskom egzodusu generacija iz Srbije.

Prošla sam opet redove u čekanju dokumenata da bih dobila radnu vizu, pa onda u Irskoj u čekanju po redovima za papire i slične administrativne obaveze.

Iako je život u novoj zemlji doneo mnogo promena, moja stara rutina čekanja u redovima je opstajala, sada bez redova za vizu i brašno, ali ako se potrudite, neki red uvek možete pronaći.

Malo mi je nedostajalo što su ovde redovi pravilnog geometrijskog oblika, jer se ljudi ovde ne guraju. Redovi se formiraju prilično staloženo i stidljivo, skoro da je onog ispred sramota što je došao pre vas. U prodavnicama, ako neko ispred vas ima punu korpu, obavezno će vas pustiti da idete ispred. U pošti ili banci će da čekaju daleko ispred bele linije i neće je nagaziti. Neće ni nervozno cupkati i huhtati vam za vrat. Nema ni onog lepog običaja da saznate celu životnu priču ljudi koji sa vama čekaju i večite rasprave ko je bio poslednji pre nego što je gospođa sa decom došla. I onih padobranaca koji idu na sve i ništa i uglavnom uspevaju. He Who Dares, Wins.

Iz mnogih razloga se nisam se odlučila da tražim šengensku vizu, nego sam rešila da putujem na odmor u Afriku. Bratski Tunis, na aerodromu mi lupaju pečat i ulazim u zemlju. Nema pitanja o prihodima, nema dokaza da radim, nema devojačkog prezimena babe, niti broja cipela, ne moram da dokazujem da sam udata za svog muža i da on dokazuje da sam ja pritom njegova žena. Ne moramo ni da dokazujemo da su deca naša i da su se rodila baš onog datuma koji im stoji u pasošu. Ne moram da objašnjavam zašto na mom pasošu piše ime neke no-name zemlje i kako to da se pri tom izjašnjavam da sam Srbin. (Jedva čekam da odem za Srbiju da vadim novi pasoš, čujem da su redovi nepregledni, nostalgija). Nema sumnjičavog pogleda carinika koji jasno govori da zna da sam kriminalac koji nekažnjeno ulazi u EU i mog osećaja da sigurno jesam nešto skrivila samo što ne mogu baš odmah da se setim i priznam. I naravno nema EU i ne-EU reda, jer to je Afrika.

Ali sledi i povratak, stižemo u Irsku. Već unapred sa onim poznatim osećanjem treme u stomaku pripremam se za prestrojavanje u redove EU i ne-EU. Ali gle sad, u avionu su samo EU građani i moja porodica. Dok primećujem zavidne poglede iz dugog geometrijskog reda za EU građane, prolazimo bez čekanja uz ogroman osmeh carinika koji je imao sreće da se nađe na pravom šalteru.

Dobrodošli u Evropu!