Чекајући Годоа

Мој живот у Србији се прилично дуго одвијао без великих промена, осим оних промена које сви памтимо, као промена имена државе и пасоша и већ уз то шта је све било. Прво сам путовала без виза, па како се мењало име државе, тако сам мењала пасоше и навикавала се да чекам у редовима за визу, између чекања редова за брашно, со, шећер и остало.

Свако путовање ван земље је почињало чекањем у реду за визу. Редови су постали део мог живота, имали су свакакве облике, најређе правилне, а најчешће стихијски груписане.

После туристичких путовања дошла су и путовања "трбухом за крухом". Није да сам гладовала, више је то била потреба да радим у својој струци и да мирно живим.

И уз то и већ сви они познати разлози који су допринели деценијском егзодусу генерација из Србије.

Прошла сам опет редове у чекању докумената да бих добила радну визу, па онда у Ирској у чекању по редовима за папире и сличне административне обавезе.

Иако је живот у новој земљи донео много промена, моја стара рутина чекања у редовима је опстајала, сада без редова за визу и брашно, али ако се потрудите, неки ред увек можете пронаћи.

Мало ми је недостајало што су овде редови правилног геометријског облика, јер се људи овде не гурају. Редови се формирају прилично сталожено и стидљиво, скоро да је оног испред срамота што је дошао пре вас. У продавницама, ако неко испред вас има пуну корпу, обавезно ће вас пустити да идете испред. У пошти или банци ће да чекају далеко испред беле линије и неће је нагазити. Неће ни нервозно цупкати и хухтати вам за врат. Нема ни оног лепог обичаја да сазнате целу животну причу људи који са вама чекају и вечите расправе ко је био последњи пре него што је госпођа са децом дошла. И оних падобранаца који иду на све и ништа и углавном успевају. He Who Dares, Wins.

Из многих разлога се нисам се одлучила да тражим шенгенску визу, него сам решила да путујем на одмор у Африку. Братски Тунис, на аеродрому ми лупају печат и улазим у земљу. Нема питања о приходима, нема доказа да радим, нема девојачког презимена бабе, нити броја ципела, не морам да доказујем да сам удата за свог мужа и да он доказује да сам ја притом његова жена. Не морамо ни да доказујемо да су деца наша и да су се родила баш оног датума који им стоји у пасошу. Не морам да објашњавам зашто на мом пасошу пише име неке но-наме земље и како то да се при том изјашњавам да сам Србин. (Једва чекам да одем за Србију да вадим нови пасош, чујем да су редови непрегледни, носталгија). Нема сумњичавог погледа цариника који јасно говори да зна да сам криминалац који некажњено улази у ЕУ и мог осећаја да сигурно јесам нешто скривила само што не могу баш одмах да се сетим и признам. И наравно нема ЕУ и не-ЕУ реда, јер то је Африка.

Али следи и повратак, стижемо у Ирску. Већ унапред са оним познатим осећањем треме у стомаку припремам се за престројавање у редове ЕУ и не-ЕУ. Али гле сад, у авиону су само ЕУ грађани и моја породица. Док примећујем завидне погледе из дугог геометријског реда за ЕУ грађане, пролазимо без чекања уз огроман осмех цариника који је имао среће да се нађе на правом шалтеру.

Добродошли у Европу!