Полетите слободно

Пламен
Пре око 2 године, седећи са пријатељем у београдској "Шанси", започео сам разговор око методологије у програмирању. Иначе сам инжењер, а програмирањем се бавим око 15 година. У разговору, мој друг ми рече да је то што ја радим "чиста будалаштина" и да нема везе са науком. Његове речи су ме јако погодиле и на питање, а како се то ради "научно", он ми одговори : "Даћу ти само две магичне речи: Refinement Calculus". Ни слутио нисам да ће ми те две речи изменити живот.

Елем, веома заинтригиран, одвојио сам нешто новца, купио књиге преко „амазона“ и почео, као у стара добра студентска времена, у 41. години да - учим. Породица није могла да се начуди мом понашању. Дању сам радио свој посао, а ноћу учио. Полако сам улазио у тајне магичних речи, испрва јако неразумљиве, а касније, читајуци Гријеса, Дијекстру, Моргана, слика је постајала све јаснија.

Након 3 месеца, рекао сам себи да је време да се нешто практично и покуша са новим идејама. У то време, готово без новца, са малим дететом, са “Авалом“ проблема, малим станом... то је све више деловало као глупост а не као права ствар. Моји менаџери су видели да су моја интересовања кренула у другом правцу и убрзо су донели одлуку да ме деградирају. Више нисам развојни инжењер, сада сам инжењер на одржавању постојећег софтвера а и не пише ми се добро на дуже стазе...

Међутим, то ме није дотицало, ни мало. Наставио сам да радим преко дана нови посао, а ноћ је била намењена Refinement Calculus-у.

Након три месеца направио сам програм, који сам на папиру испрограмирао, без компјутера, и који је имао формални доказ. Компјутер ми није био потребан ... ја имам математички доказ да мој програм ради. Те ноћи сам схватио да ми се нешто жестоко мења у животу. Нисам могао да дефинишем шта, али осећај је био исувише јак да га не бих регистровао.

У фирми, чије име нећу да поменем, прочуло се да радим другачије и колеге су ме са подсмехом посматрале, а било је ту и увредљивих коментара ... Ускоро сам позван на разговор, после кога је било јасно да је време да идем одатле.

Онда сам се обратио готово свим техничким факутетима у бгд-у, са молбом да одвоје 15-так минута за демонстрацију нечега што је веома популарно у научним круговима ...само 15 минута....али нико ми није одговорио.

Пред отказом, а без подршке ... не пише ми се добро.

Убрзо сам одлучио да напустим фирму и пређем у другу. Назив није битан, скоро све су исте. Без обзира на велико неразумевање био сам јако задовољан: дете ми није гладно, супруга ме донекле разуме, а ја сам све бољи и бољи у овоме чиме се бавим.

Како је време одмицало, у глави сам полако напуштао програмирање и почео да се бавим теоријом типова, алгебром, ко-алгебром и category теоријом, које су окосница науке о програмирању.

Ни једног тренутка се нисам запитао коме ово чиме се бавим треба. Мени треба, ја то желим и то је довољно. Једноставно сам се борио за нешто у себи, што су ми отели за ових 20 година. Креативност, машта и на крају наука.

Нисам размишљао о парама, каријери и слично... Само сам желео да се тиме бавим, и то је то. Супруга ми је често говорила:"Добрим људима се дешавају добре ствари. Ако нешто јако желиш, отвориће се пут, појавиће се добра вила."(/slika2)

Добра вила

У то време затражио сам мишљење једног студента на докторским студијама из Даблина у вези проблема, који никако нисам могао да решим. Написао сам имејл, извинио се што му трошим време и затражио савет. Нисам очекивао одговор, али је стигао већ сутрадан, на око две стране текста.

Моја „добра вила“ је био Чех Миколаш Јанота, студент у класи проф. Др. Џоа Кинирија (Јое
Kiniry), члана KindSoftware групе и једног од водећих људи из формализма данас у свету. Почели смо да комунцирамо преко g-talk-а и Мико ми је предложио да покаже мој рад свом професору. Након 2 дана, добио сам телефонски позив из Даблина. На вези је био професор Joe Kiniry.

Замолио ме да напишем рад о овоме што сам радио и позвао ме да дођем и обиђем његов кампус.

Писање радова је јако тежак посао, нарочито за људе који немају искуства са академским приступом, али ...ту је била моја „добра вила“ да ми помогне у формулацији, организацији рада и сличном.

Сада је требало изаћи на црту човеку који је геније и успут има 2.5 милиона евра за истраживања. Сложићете се, за то треба много смелости.

Без пара, а са жељом да одем, одлучио сам да напишем писмо и објасним да немам новаца за пут, али да бих волео да дођем.

Сутрадан сам добио имејл од UCD универзитета, у коме су ме најлепше замолили да им пошаљем број свог рачуна.

За пет дана, на рачуну је било 1.000 евра и порука да резервишем лет и одаберем хотел ..."Само храбро Драган" писало је на српском језику. Мој друг Мико зна добро српски језик.

Некако успевам да добијем слободне дане и спремам се за пут полако. Немам више шта да чекам, време је да се крене.

Београд-Франкфурт-Даблин, лет 6702

У авиону размишљам само о једној ствари. Да ли ово има неког смисла? Нисам планирао овако нешто. Ја сам само желео да се бавим математичким доказивањем коректности програма. Шта је сада ово? Шта ћу ја тамо? Шта ако испаднем глуп? Можда и треба, када сам се толико залетео, да ме неко приземљи. Али проблем је у томе што се нисам залетео, ја сам то радио из љубави, не због новца или славе, имао сам леп посао, пристојну платицу, али ..,као и сви у Србији, полако сам губио наду у боље, у хуманије и правичније...да, то је проблем и ту је мотив...нада.. Људима мало треба да буду задовољни, а без наде нема ни среће ни живота.

Киша пада у Даблину, ја сам покисао до голе коже, немам појма где се налазим, али знам да нисам сам у туђини...пронашао сам своју наду и наду за своју породицу. Рекао сам себи....изађи - ионако немаш шта да изгубиш.

Изађи...

Сусрет са првим човеком формалне спецификације у свету, др. Џо Киниријем је био заиста занимљив. Млад човек, успорен, бистрог погледа и продорних очију пожелео ми је „добро јутро“. Прошавши све електронске браве комплекса системских адативних лабораторија, дошли смо у ресторан, на доручак и кафу. Цео дан сам провео са њим у изузетно пријатељском разговору. Обећао ми је за наредни дан једно велико изненађење. Нисам обратио пажњу на његове речи, а боље да јесам...

Сутрадан сам,ж пред око 50 так људи представио свој рад. Док сам образлагао свој приступ, један старији господин са дужом косом, стално ме прекидао и постављао питања. У једном тренутку сам се зауставио, окренуо се ка њему и питао га: "Желим да знам Ваше име. Постављате ми много паметних питања. Ко сте ви ?" Човек је устао и одговорио ми: "Hi Dragan I am Caroll Morgan".

Аплауз је трајао скоро 5 минута. Мој рад је заправо био увод у јако озбиљно предавање великог професора из чијих сам књига учио. Био сам у најмању руку затечен. Професор ми је пришао и питао ме коју титулу имам. Одговорио сам му да немам титулу. Нисам доктор наука јер ме то не занима. Ја само желим да наставим да радим ово. Застао је, погледао ме и рекао ми: "Неко титулом велича себе, а неко је носи а да то и не зна."

Нисам му ништа одговорио. Само сам га гледао. Толико сам се збунио да сам занемео.

Схватио сам да је ТО било оно „велико изненађење“. Погледао сам у Џоа, он се насмејао и рекао ми да убудуће обратим пажњу на његове речи.

Тог поподнева ми је понуђен посао другог развојног инжењера на великом пројекту. Речено ми је да сам предложим висину плате. Нисам се изјаснио, ни да прихватам ни да одбијам. Те ноћи сам први пут, много година од очеве смрти, заплакао.(/slika3)

Даблин-Франкфурт-Београд, лет 509

Један старији господин у авиону ме упитао зашто сам блед и да ли имам страх од летења. "Да, имам страх од летења" одговорио сам му. "Не бојте се" , рекао ми је," ви немате страх од летења већ сте уплашени од помисли да полетите. Зато, млади господине, полетите слободно!"

Полетите слободно

Данас сам се чуо са супругом. Мали проблеми са визом али ће се и то средити. Ћерка ми прича о главним јунацима омиљеног цртаног филма а ја јој кажем да је овде чека нова луткица, Дора. Време је да и оне полете..

И на крају да Вам се представим. Моје име је Драган Стошић. Четврти сам развојни инжењер у класи проф. Џо Кинирија. Радим на UCD CASL у Даблину и члан сам KindSoftware групе.

Довољно је да нешто јако желите и кад-тад, појавиће се добра вила, а онда је на Вама да одлучите ... да полетите. Немате шта више да чекате, све је на Вама, овде или онде, у Београду или Даблину или било где. Само полетите....слободно.