Lovely Leitrim

Кад сам се доселила у Ирску у августу 1999, изнајмили смо кућу у области Литрум која је од свих 26 ирских "губернија" најруралнија, са најмањим бројем становника. Возачи на локалним друмовима под обавезно поздрављају једни друге подизањем кажипрста са волана, јер иако можда не могу увек да виде особу у другим колима, подразумева се да је то неко кога познају. Адресе немају броја, а чак и писма са адресама погрешно записаним до непрепознатљивости ће стићи до вас јер су дошљаци (тзв. blow-ins) познати свима. До пре неколико година у Литруму није било ни једног семафора.

У протеклих 5-6 година ствари су се донекле промениле и Литрум се "изградио" и, да сад баш не претерујем, али, рецимо, "урбанизовао". Највећи градић, Карик на Шенону, је не само добио први (и за сад једини) семафор, већ и неколико кружних окретница! Пошто су цене некретнина на руралном западу и даље много ниже у односу на остатак Ирске,  Литрум све више постаје познат као "нова уметничка колонија Ирске", привлачећи уметнике свих усмерења који нису у стању да се скуће у ултра-скупом Даблину, а и немају више живаца да проводе сате у загушеном саобраћају (Даблин нема метро).

Ја сам, као и већина Срба које занима књижевност и музика, имала неке романтичне представе о Ирској као земљи супер занимљивих и талентованих људи. Вероватно је и то један од разлога што сам "пала" на Ирца. Иако је по првобитном плану требало да живимо у Београду, после три дана бомбардовања одлучили смо да опробамо ирско острво, прво на Северу, одакле је мој муж, а потом и у самој Републици, на западној обали. И да се не лажемо, живећи на врх брда, окружена фантастичним пејзажом, али без возачке дозволе и са малом бебом, Ирска ми се врло брзо смучила.

Једино чиме сам била импресионирана је што никад нисам морала да одем ни на један шалтер, јер су све бирократске заврзламе могле да се обаве преко телефона, поштом или на заказаним састанцима, али су ми поља, облаци, краве, љубазни продавци и радознали суседи фармери генерално ишли на нерве. Прво, зато што су живели тако нормално док се моја земља распадала по свим  шавовима, а друго, зато што ме "избегличка" позиција у којој сам се нашла привремено лишила "туристичке" отворености и радозналости. Једноставно сам била бесна на све, а поготово на Ирце, пошто су ми они били ту, највише "при руци".

Осам година касније, и даље у Литруму и са ирским пасошем, далеко од тога да се осећам као Иркиња, али једини Ирци који ми неселективно иду на нерве су они што певуше уз музику која се пушта у супермаркетима. Чињеница је, презирем прљаве и старе возове који повезују западну обалу са Даблином; мрзим то што се на заказано код зубара чека 2 недеље, што нема довољно сунца и што је воће скупо и неукусно. Ретко гледам ирску телевизију (преферирам британску) и не узбуђујем се због политичке ситуације (ту опет много више реагујем на британску, а нашу и да не помињем).

Али. Ирци јесу занимљиви и талентовани људи и генерално врло љубазни и спремни да помогну, а мени значи то што нема шансе да се на мене издере нека нервозна продавачица или ме шиканира шалтер-службеница. Државна потпора уметности је једна од најимпресивнијих у Европи, а самостални уметници су потпуно ослобођени плаћања пореза на приходе (битна ставка за мог мужа). Чак и мања места, као што је нама најближи градић Слајго, имају уметничке центре са квалитетним програмима и филмска друштва која једном недељно организују пројекције "уметничких" филмова који не могу да се виде у мултиплексима. Слајго је на обали Атлантског океана у коме се, истина, купају само они који су неосетљиви на хладноћу, али су плаже феноменалне баш као што се то чини у филмовима (мада су литице из "Рајанове кћери" типичније за Донегал). И, с времена на време, у Даблину наступи Radiohead, а након њиховог концерта све некако добија додатни смисао.