Чекајући држављанство

Прошле су већ три године, два месеца, десет дана и шест сати од када смо аплицирали за држављанство, и још га нема. Шалим се, шалим, дане и сате сам измислила, али године и месеце нисам. Можда поштар дође данас и донесе препоручене пошиљке у којима нас обавештавају да су нам апликације одобрене, можда дође сутра...

Што је најгоре, већина наших пријатеља који су аплицирали за ирско држављанство те давне 2006. године су већ добили и пасоше, иако су аплицирали после мог супруга и мене, па смо ми свесни да ћемо и ми ускоро, али никако да стигне.

А како је све почело? Размишљала сам дуго да ли да своје успомене поделим са Вама, људима које и не познајем, иако са некима и имам и немам нешто заједничко. Већина нас је отишла из Србије из различитих разлога, али сада из истих разлога читамо ову рубрику и коментаришемо. Коментари ми се највише допадају, њих понекад читам и детаљније од самог текста.

Ми смо дошли у Ирску 2001.године, релативно на 'сигурно'. Супруг је крајем 2000. добио посао у водећој телекомуникационој компанији, која се и те како бринула о својим запосленим. Помогли су му да изнајми кућу, да отвори рачун у банци, да се упозна са колегама водећи га у чувене шетње и пијанке по пабовима. По закону, после три месеца, деца и ја могли смо да му се придружимо. А они мали, ко пачићи, девојчица стара 20 месеци, дечак велики, пуне 3 и по године.

Сећам се да су мог супруга када је дошао по нас у Београд, звали из људских ресурса фирме да га упозоре да имају страшну зиму, пуно снега и невиђени колапс у саобраћају, и да се добро обучемо и спремимо. Па где ми то идемо, врзмало ми се по глави. Клинци сретни, по први пут лете авионом, а ја нисам ни свесна шта нам се догађа. Због пропуштеног вечерњег лета ноћимо у луксузном хотелу на Гетвик аеродрому и у луксузној соби једемо питу са сиром коју ми је мама упаковала. Плаћамо пиво 6 фунти али не жалимо.

Јутро, осам сати, слећемо на даблински аеродром, а ја мислим да смо слетели на погрешно место. Сунце угрејало, има пар степени, пар сантиметара снега на писти, а момци у кратким рукавима са неким метлама као уклањају снег. Толико о грозној ирској зими.

А онда сусрет са изнајмљеном кућом, великим двориштем, новим крајем, новим начином живота. Опуштенијим. Откривање, проналажење, упознавање..то је обележило наших првих неколико година тамо. И велики телефонски рачуни. Куповина у Лидлу и Алдију. И нови пријатељи, како наши, тако и Ирци. Наши који би тако волели да знају колики су нам приходи. Ирци које сам заволела јер су увек били ту кад ми је требало, али зато их никада није било кад ми и нису требали.

Сећам се вечерњег нестанка струје што се овде деси једном у пет година и комшинице која је одмах са свећама дошла код мене јер зна да сам сама са децом, па да се не истраумирамо од мрака.

Сећам се и жене колеге мога супруга која је хтела да дође и да ме упозна. Ја поспремила дневну собу, натерала децу да онако мали послажу играчке, а она право у кухињу, чуј право у моју кухињу, и још пије хладну нес кафу без млека! А ја у шоку, културолошком, ма у сваком шоку! Плус, ја јесам учила Енглески језик на факултету, али то са Енглеским у Ирској није имало пуно заједничких тачака. Требало ми је времена да научим да 'Hi, how are you' значи само 'Hi', али лепше звучи, и да 'I'll came back to you' преко телефона не значи да ће тај неко доћи код мене заиста, већ да ће ме поново звати. Чувено 'Lovely weather, isn't it' не бих ни да коментаришем.

Деца су кренула у предшколско, син са пет а ћерка са четири године. Били су слатки у униформама, мали људи. Упијали су Енглески језик као сунђери, а уз то и Ирски језик ,који ја и дан данас нити знам нити имам жељу да га научим. Сваки викенд и лепо време користили смо да упознамо нови крај Даблина или Ирске. Науцили смо да се радујемо сваком сунчаном дану, и да не грејемо кућу нон-стоп. Да деца пију хладно, газирано, и једу сладоледе преко целе године, да носе мајице кратких рукава и на 15 степени. Али требало је времена.

Првих пар лета смо провели у Београду, а онда смо почели и да путујемо по Европи, сваке године нова дестинација. Ја сам почела да радим 2004. па је финансијски било још боље. Родитељи су долазили на по пар месеци, и заволели ову дивну зелену земљу као и ми. Телефонски рачуни су почели да буду мањи јер су се појавили интернет провајдери. Почели смо чешће да путујемо јер се појавио Ryanair. Пријатељи из Србије су почели да нас посећују. Купили смо кућу 2006. и по први пут постали своји на своме, овде у Ирској.

И где смо сада? Клинци већ порасли, пубертет куца на врата. Имају пријатеље, мале Србе, мале Ирце, Швеђане, Пакистанце. Размишљају и сањају на Енглеском, али код куће говоре само Српски. Ћирилицу знају, али више воле да читају латиницу, лакше им је. Баве се спортом и обоје имају јуниорске црне појасеве у каратеу. Воле да иду у Србију за Ускршњи одмор, тамане крем бананице и обожавају Аду Циганлију. Воле тамо ћевапе, а овде 'chips and sausages'- понекад. Ми одрасли смо добро, посао, кућа, домаћи са децом, вози-развози клинце, куповине...и прође недеља. Ја стижем на часове јоге, супруг на кошарку. Дружимо се, скоро сам жену мог колеге Индијца учила како да направи проју и обичан колач, а она је мени заузврат показала како да направим једно традиционално индијско јело чије име нисам сигурна да могу да поновим и напишем. Прошле године смо славили нашу Славу са интернационалним гостима и баш је било лепо. Погача и пребранац имају свуда добру прођу.

Нажалост, и даље смо у реду испред неке од амбасада, са гомилом папира у руци, чекајући да нам издају туристичку визу. И зато са нестрпљењем чекамо држављанство већ три године, два месеца и ...