Cena novca

Sudeći po rezultatima koje su zabeležile naše banke prošle poslovne godine – dobit od oko 390 miliona evra – one kao da nisu poslovale u ovoj zemlji. Ipak, da sve ne bi bilo previše dobro, potrudilo se njih sedam-osam, koje su iskazale gubitak nešto manji od 90 miliona evra. Poređenje s privredom i njenim rezultatima ni po čemu nije uputno. Kao nebo i zemlja su.

Neki će, možda i s pravom, primetiti da privredi i ne može biti mnogo bolje kada banke prave visoke profite. Ali suština cele ove priče nije u bankama derikožama i sirotoj ekonomiji već u – ceni novca.

Možemo li, i kada, očekivati niže kamate primerene evropskim standardima? Odmah da otklonimo svaku nadu – teško, i to na „dugačkom štapu”. Zašto? Prošlogodišnja kamata po kojoj su banke odobravale zajmove privredi i građanima bila je nešto veća od 18 procenata! Strašno, zar ne? Samo naoko, jer je i osnovna, referentna kamatna stopa NBS – bila otprilike tolika. Što bi, dakle, banke (pro)davale pare klijentima po nižoj ceni kada im centralna banka nudi svoje više nego sigurne vrednosne papire po toj istoj kamati. I to bez ikakvog rizika.

Može li jevtinije? Možda za neki procentni poen, i to samo za dinarske kredite, ako prepolovimo inflaciju, a s njom i referentnu kamatnu stopu NBS, koja ni po čemu ne utiče na zajmove odobrene ili indeksirane u devizama. Mogu li onda bar štogod da budu niže kamate na devizne pozajmice? Ne! Pa zar nisu strašno pale osnovne svetske kamatne mere – Euribor i Libor. Manji su od 1,5 procentnih poena. Ne i – ne.

Naše banke ne mogu da smanje ni te kamate, jer, tvrde, NBS drži visoku stopu obaveznih deviznih rezervi. Od svakog evra ili dolara stranog zajma ili nove devizne štednje NBS odmah uzapti 40 odsto bez ikakve nadoknade. S preostalih 60 procenata treba umeti ekonomisati i – zaraditi. Tome banke ne treba učiti.

A što mi ne bismo uzeli nikad jevtinije pare u svetu? Ni to ne može. Do tih 1,5 odsto ili koji četvrt procentnog poena više mogu da računaju samo banke i preduzeća iz Evropske monetarne unije ili bar EU. Za nas, ako nas čak uzmu za ozbiljno, cena je šest, sedam, pa čak i osam odsto.

Naš bankarski sistem je veoma pouzdan. S njima i dužnici. Tek nekoliko procenata klijenata ne vraća i ne plaća na vreme zajmove. Kod nas su sve najveće strane banke. Rizici njihovog poslovanja mnogo su manji nego drugde. Ne. Ništa ne pomaže. Imate, kažu nam, veoma nizak kreditni rejting, a on nosi tu cenu. Zar Island, koji je kao zemlja bankrotirao, do pre godinu dana nije imao čak ocenu kao najsigurnija zemlja dužnik? Jeste. Da li da navodimo primere baltičkih zemalja koje su sve od reda u strašnim finansijskim i ekonomskim teškoćama? Ne treba. Nema pomoći.

Srbiju razvijeni svet, koji donosi, ali i sam ruši svoj, a potom i naš svet vrednosti i finansija – još ne vidi kao pouzdanog partnera. Svaka sumnja mora da se plati. Pa i cenom novca.