Vidi li se Srbija iz Sibira

Svi na Zapad, u bolju i srećniju budućnost, a ja na Istok, u Aziju.

Takva mi sudbina i takve su okolnosti. Čovek u jednoj minuti može da promeni svoj život. Do te minute sve ide svojim predvidivim tokom i čini vam se da će tako biti dok je sveta i veka, a od tada, od te sudbonosne minute, sve pođe drugim i neočekivanim putem, potpuno drugačijim od onog života i onog puta, za koji si mislio da ti je predodređen i poznat do kraja.

To su te sudbonosne životne raskrsnice, za koje mnogi misle da su unapred zapisane na našem dlanu, samo što nismo znali da ih na vreme pročitamo. Čekalo se da do te tačke dođeš, pa da ti se kaže šta će te snaći. Kvrcne neki prekidač, dogodi se nešto što ni u snu sanjao nisi i čovek krene putem za koji do tada nije ni znao do postoji.

Ne znam od kad sam zavoleo Rusiju i otkud i kako je došlo do toga. Još od onog vremena kada sam kao dečak slušao rasprave posle dalekog i neobičnog glasa Grge Zlatopera, i kada su vođene žestoke rasprave u mojem Lisičijem potoku o tome ko je jači, bolji, uspešniji - ja sam se svrstao na istočnu stranu. Povuklo me nešto iz tamnih, nedoređenih i neobjašnjivih dubina praslovenskih.

Davno, davno, kupim na kiosku u Sjenici časopis ''Zamlja sovjeta''. Na naslovnoj strani u savršenom koloru neki dečak na obali reke u zelenoj travi leškari, iznad njega beskrajni plavi krug - što bi rekao Crnjanski, gricka slamčicu i kao i ja, mašta o srećnom životu koji ga čeka. Možda sam još tada zavoleo tu veliku zemlju o kojoj nisma znao gotovo ništa, kao ni o životu, uostalom.

Tih gimnazijskih dana ni slutio nisam da postoje i ružne stvari, da život ima i onu tamnu stranu. Naučili su me da su Jugoslavija i Sovjetski Savez, zemlje socijalizma, da smo u ratu pobedili fašiste i domaće izdajnike, da će naše dve moćne države, postojati dok je večito, da nam nema ravna ni u čemu, a nama, deci socijalizma, nama je samo srećna budućnost zagarantovana.

Na talasu tih oduševljenja i iluzija, već drugu godinu sam se dopisivao sa Ninom iz Toboljska. Tada je to bilo u trendu. Srećno sam živeo mnogo godina sa raznim svojim iluzijama. Mladosti kako si lepa i tužna.

I evo sada, četrdeset godina kasnije, letim na istok u susret suncu, preko Urala, da radim kao prevodilac i da potražim Ninu Andrejevnu negde tamo u gradu Toboljsku u Sibiru.

Pored mene sede dva mladića i listaju na laptopu fotografije sa poslednjeg putovanja.

Pomislio sam Rim, Pariz, Španija. Ne, bile su to fotografije Kineskog zida, Pekinga, Kazahstana, Indonezije i sa Tajlanda. Nisam ni slutio da ima tako divnih, uređenih i prijatnih mesta, recimo u tom ogromnom Kazahstanu. Tek tada sam shvatio da sam u Aziji i da su ovi momci geografski usmereni na druge prostore od onih koje evropocentrični građani imaju u svojim glavama.

Već smo iznad Sibira. Dole januarska noć i bezbroj svetiljki nekakvog grada. Kažu da slećemo u Tjumenj. Sneg i hladnoća, k`o da smo u Sibiru.

Mislio sam da je to zapuštena ruska provincija, a ono moderan grad. Niš ili Novi Sad - nisu mu ni prići. Sve blješti, sve zategnuto, obrisano. Mnoštvo modernih građevina razbija uobičajenu monotoniju sovjetskih gradova iz vremena Nikite Hruščova.

(/slika2)Tjumenj je centar Tjumenjske oblasti. Žuri prema milionu stanovnika. Sama Tjumenjska oblast je po prostranstvu koliko Francuska, Nemačka, Engleska, Italija i Austrija zajedno, sa malo stanovnika, a mnogo nafte i drugog bogatstva. Zapadna Sibirska nizija se pružila od Kazhstana do Severnog pola, ćuti i čeka. Za Jugoslaviju su svi čuli i znaju da odrede gde se ona nalazila. Malo je onih koji na karti mogu da nađu Srbiju, još manje je onih koji nešto znaju o njoj. Čuli su da Srbi iz bivše Jugoslavije imaju probleme sa nekim Albancima. Imaju i Rusi svoje Kosovo. Uz Kosovo se čuje ponešto i o Srbiji. Da nije tog problema, malo bi ostalo onoga što bi moglo da zainteresuje sibirskog žitelja za neku državicu Srbiju tamo negde na Balkanu.
Razgovaram sa studentom informatike. Malo zna o Srbiji, ali kosovski problem savršeno razume i rasuđuje o njemu vrlo objektivno, za razliku od onih rasuđivanja do kojih je dopro crni talas ubitačne propagande naših zapadnih prijatelja i saveznika.

Bugarska je ovde mnogo poznatija. U svakoj prodavnici ćete naći bugarska vina i razne tegle sa povrćem. Nekoliko hiljada Bugara je ovde grad gradilo petnaestak godina, a onda je to na granici milenijuma iz nekog razloga presahlo. Možda zato što su se pojavili bolji majstori - Srbi i Turci. Kaže mi jedan Bugarin da je posle te njihove kampanje u Tjumenju ostalo trajno da živi oko petsto Bugara. Poženili se, pokupovali stanove, deca im već studiraju na univerzitetu u Tjumenju.
Kad je došlo vreme za seobu Bugara iz ovog divnog grada, za povratak nazad, u domovinu pod Dunavom i Balkan planinom, cele kompozicije vozova su vozile frižidere, veš mašine i drugu belu tehniku odavde. Ko bi rek`o.

Pokušavam da se i ja bavim istinom, da zaštitim zapostavljene Srbe, pa im kažem da su Bugari u dva svetska rata ratovali protiv njih, da su se danas odmah priključili NATO-u da bi u perspektivi mogli da dođu da se ovde bore za ljudska prava Rusa i na svetom zadatku rasparčavanja Rusije.

Ništa ne pomaže. Kažu nisu Bugari takvi. Bugari su bratski slovenski narod, a Jugoslavija je uvek bila nešto drugo i vukla uvek u stranu od monolita socijalističke zajednice. Ne vredi, ostadoše Bugari pri svom rejtingu uprkos mojim zalaganjima.

Turska je ovde veoma popularna. U Tursku često putuju i letuju, dosta znaju o njoj uprkos istoriji i našim shvatanjima i zaslugama u zajedničkoj vekovnoj borbi.

Na bilbordima u centru grad koji je pun moderne arhitekture, posebnosti i lepota, danima i mesecima se već vrti reklama: Turska je dosadila, krenimo na odmor u Hrvatsku. Obezbeđen je direktan let. Skoro pet hiljada kilometara. Toliko je sve lepo i uverljivo da mi dođe da sednem u avion i odletim u bratsku Hrvatsku kao kameleon u obliku Rusa, pa da malo izvoljevam ispod ogrtača bogatog Rusa.

Na televizji zajednička prelepa reklama za letovanje u Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Španiji i ... Hrvatskoj. ''Gorenje'' i samo '' Gorenje'', najbolji kućni aparati, vrte se neprekidno ulične i tv reklame. I ovde su nas pretekli vredni i pragmatični Slovenci.

Srbije nigde nema, ni u prodavnicama, ni na bilbordima, ni u tv reklamama. Jedino ih možete naći ispod mnogobrojnih kranova Tjumenja. Ovde su mnoštvo Bugara zamenile stotine Srba..

Desetine naših građevinskih firmi je pustilo svoje korene i steklo dobar ugled, kao i mnogo raznih firmica za interijere i eksterijere. Svi lepo zarađuju. Pola Republike Srpske se preselilo u Rusiju. Ne mogu da grade Bosnu, pa došli da grade Rusiju. Srbija je državica tamo negde na Balkanu, blizu Bugarske i Mađarske, a gde tačno ne znaju da odrede.

Ništa od onoga ''Srbija do Tokija'' - braćo Srbi.

Posle svega, dođe mi da pustim i jedan Munkov pozdrav koji sam uzalud poslao u etar onda kad su nas bombardovali. Šta ću, tako se osećam u globalnim razmerama.

Iz truba
dvesta dragačevskih trubača
nek se čuje pesma stara
sa Ovčara i Kablara,
da zvuci prolome nebo,
da Bog čuje,
u muci našoj,
krik naš,
braćo Srbi! (april 1999)