Ćutanje o dinamitu

Zamislimo da u Francuskoj, Velikoj Britaniji ili nekoj drugoj evropskoj zemlji policija utvrdi da se u kući nekog od savetnika premijera drži i preprodaje eksploziv. Sled događaja možemo da predvidimo sa priličnom pouzdanošću – odmah bi se oglasio premijer i sve institucije i organizacije zadužene za bezbednost. Priča bi neminovno postala i politički skandal, a premijer bi se našao u poziciji da brani svoj položaj, sa neizvesnim izgledima na uspeh.

U našem slučaju ovo sa dinamitom ne moramo da zamišljamo, već se dogodilo. Ali predviđanje sleda događaja za sada izgleda kao čista lutrija. Predsednik vojvođanskog Izvršnog veća nije se oglasio, ćute službe bezbednosti, kao i partije vladajućeg bloka. Opozicija je pokazala izvesne namere da slučaj iskoristi kao povod za napad na vladajući blok, ali se za sada uglavnom bavi spekulacijama o navodnom pokušaju nekog u vladajućem bloku da na ovaj način „sruši” Bojana Pajtića. Ukratko, niko nije pokušao ozbiljno da analizira događaj i posledice koje on može da proizvede.

Istina, funkcioner pokrajinskog SPO-a Milan Đukić je rekao da „prema prvim saznanjima slučaj nema veze sa Tanjom Đukanović”, Pajtićevom savetnicom, a šef pokrajinskog odbora G17 plus Branimir Mitrović je naveo da političari svojim izjavama ne smeju da utiču na tok istrage. Ali činjenica je da je savetnica predsednika pokrajinske vlade svakog dana sa posla odlazila u stan u kome je, prema indicijama koje ima policija, držan i preprodavan dinamit, isti onakav kakav je korišćen u mafijaškim atentatima. To se ne tiče samo istrage nego i načina funkcionisanja političkih institucija, o čemu bi morali da govore svi, a naročito vladajući blok.

Ćutanje ne pomaže jer postoji čitav niz važnih pitanja koja se ne mogu tako lako gurnuti pod tepih i na koja se, kad-tad, mora odgovoriti. Da li je uopšte vršena takozvana bezbednosna provera pri zapošljavanju visokih funkcionera u pokrajinskoj vladi i da li postoje mehanizmi koji garantuju da ljudi koji imaju bilo kakve veze sa podzemljem budu na pristojnoj distanci od izvršne vlasti? Od kada policija zna da se Đukanović bavi dinamitom? Da li je o sumnjama obavestila i pokrajinske funkcionere i ako nije, zašto nije? A ako ih je, pak, obavestila, zašto ovi nisu preduzeli neke korake?

I dok se čekaju odgovori na ova i druga pitanja, nezvanično se može čuti da je Pajtićeva savetnica jedna izuzetno fina i poštena osoba. Treba verovati da je zaista tako, ali ovde nije reč o poštenju i finoći nego o funkcionisanju sistema. A u sistemu ne sme da bude „naših” kojima može da se gleda kroz prste i „ostalih”. Jer, ako je tako, onda nema ni sistema vlasti i upravljanja ni države, onda pobeđuje jedan drugi sistem zasnovan na ličnim odnosima i procenama ljudi na vlasti.