Bosonogi zmijolovac

Ljubinje – Kada je pre pedesetak godina Zemljoradnička zadruga iz hercegovačke varoši Ljubinje, za potrebe Imunološkog zavoda u Zagrebu, počela sa otkupom zmija, među prvima se, bez ikakvog ustezanja i, ne daj bože, straha prijavio Đuro Turanjanin, danas osamdesetogodišnji starina kome ni poodmakle godine, ni teško breme prošlih vremena ne smetaju da se sa ovcama otisne u kamenjar Gorice, Radovinje, Oblog brda, Ivice...

Otkako je počeo da se bavi zmijolovom, pa sve do devedesetih godina sada već prošlog veka kada je prestao otkup, Đuro jeu kraškim zabitima ljubinjskog kraja i susednog Popova polja, ulovio čak šesnaest hiljada (!) zmija i to onih najotrovnijih – zmija šarki i poskoka, odnosno šargana kako ih Hercegovci zovu.

– Nijedna me nije napala, a kamoli ujela iako sam ih godinama lovio i bosonog ili u sandalama na nogama i to bez čarapa... Zmije ne smiješ dirati. Opasne su jedino u samoodbrani. A i kako ne bi bile kada se i one bore za život – priča Đuka kako komšije i prijatelji iz prigradskog naselja Vođena odmila zovu svog nadaleko poznatog zmijolovca.

Nije se sigurno, ali rekord Đure Turanjanina najverovatnije niko i nikada nije dostigao. Bar ne u krajevima bivše nam zemlje.

– Znao sam dnevno uloviti i po šezdesetak šargana. Dva puta je to bilo. Prvi put na lokalitetu Krtinja, a drugi u Ržanom dolu nedaleko od jame u koju su ustaše, tokom Drugog svetskog rata, prvo ubile, a potom bacile hiljadu Srba... Od aprila pa do oktobra, koliko je obično trajala sezona zmijolova, znao sam uhvatiti i po šest stotina otrovnica. Kada se to pomnoži sa današnjih šest-sedam maraka po koliko su otkupljivane zmije, onda se vidi da je to tada bio nemali novac kojim se dopunjavao ionako više nego skroman domaćinski budžet – nastava Đuka svoju priču.

Starina je ulovljene zmije sa terena donosio u vrećama, a u kući ih je čuvao u drvenom sanduku sve dok po njih ne dođu iz zadruge u Ljubinju.

– Bilo je u ovom poslu i krivolovaca. Poznavao sam neke ljude koji su hvatali otrovnice i cedili otrov koji se slijevao u čašu pošto bi šargan ili šarka zagrizli njenu ivicu. Otrov su ti ljudi prodavali u Nemačkoj i petostruko više zarađivali od mene koji sam se tim poslom bavio na klasičan način – nastavlja Turanjanin

Đukina supruga nedavno je umrla. Ostao je sam... Danas ponekad izvede stado ovaca gore ponad Ljubinja... Prošeta po kamenjaru. Istim onim stazama kojima je nekada lovio šargane i šarke...

Slaviša Sabljić