Аутор: Горан Марковић

Игром случаја, био сам присутан тренутку када је један мали народ био на коленима. Како сам био странац имао сам прилике да релативно хладне главе посматрам Чехе како се те, 1969. године понашају у часу када је изгледало да је за њих све изгубљено: слобода, национално достојанство, територија, привреда. У фебруару 1969. због тога се један млади човек по имену Јан Палах полио бензином и спалио...

У вези са уметникомпостоји једна предрасуда. Као: што већи стваралац – то бољи човек. Када, међутим, зачепркате мало по свету у коме се крећу уметници оно што вас тамо очекује јесте горко сазнање да сте у великој заблуди. Сто пута сам се посредно и непосредно уверио како међу врхунским уметницима, људима раскошног дара и великих способности има јако много оних са лошим карактером, наказним...

Када сам био дечак, пред Божић бака би ме слала код пекара Тренка са великим плехом у коме је лежало прасе. Срећом, било је покривено примерком „Борбе“, па тако на путу до Зеленог венца испред себе нисам морао да гледам ужасни призор мртве животиње. У то доба још нису постојали електрични шпорети, те се прасе о празницима носило приватним пекарима, којих је, опет, било јако мало, па је код њих...

Када су чувеног редитеља вестерна Џона Форда једном приликом упитали каква поруку носе његови филмови, он је одговорио: „Поруке се шаљу поштом а ја причам филмске приче”. Маршал Маклуан, чија се визија глобалног села након информатичке револуције ето коначно остварује, још шездесетих година прошлог века је рекао: „Медиј је порука”. Каква је ситуација данас у вези са слањем порука? Што се тиче...

У времену када се право на различитост све више доводи у први план и представља линију на којој се раздвајају они који желе да живе цивилизовано од оних других поставио бих једно питање. Има ли човек права да своју природу, навике, укус, љубав или усамљеност манифестује онако како му падне на памет, под условом да се све то одиграва у оквиру његове „територије”, стана, дворишта или, уопште,...

Горан Марковић први пут режира у Народном позоришту у Београду. На Великој сцени националног театра поставља сатирични роман „Златно теле”, руских драматичара Иља Иљфе и Јевгенија Петрова, писан средином тридесетих година прошлог века. Премијера се очекује у другој половини јуна. Сарадњу са Народним позориштем у Београду Марковић је, међутим, започео пре неколико година, када је на сцени „Раша...

Позајмио сам овај наслов од најславнијег филмског редитеља који је тим речима назвао један свој филмски есеј, настао пред његову смрт. Мислим да имам права на ову малу позајмицу с обзиром на то да је тема коју бих да отворим баш у вези са филмом, медијем који је Орсон Велс уздигао на ниво уметности. Знате ли шта филм највише разликује од осталих уметности? Једна битна ствар: крупни...

Пре извесног времена сам на телевизији са пажњом гледао уваженог психијатра Љубомира Ерића који је говорио о страху од смрти. У једном тренутку поменуо је како је сасвим могуће да баш та врста страха лежи у основи уметничког стварања. Да ли је стварно тако? Оно што ја могу рећи јесте да у суштини драмског стваралаштва лежи – време. А снажна осећања којa оно буди док тутњи поред нас...

Иако није обичај да редитељи пишу филмске критике и дају суд о својим колегама, овога пута ћу направити изузетак. Разлог за то је више него снажанутисак који је на мене оставио филм Михаела Ханекеа „Беле траке”. Дело је не само уметнички брилијантно него ми је, можда, дало одговор на питање које ме прогања читавог живота: како је могуће да једна тако цивилизована земља, каква је...

Пре извесног времена, док сам са мојим партнером на Калишу пикао тенис, поред терена је прошла некаква баба, шетајући своје унуче. Зауставила се, посматрала нас извесно време а онда рекла: „Како ви, господине Марковићу, дивно играте!... Мислим, с обзиром на то да сте инвалид”.Био је то добар повод да коначно размислим о томе зашто већ скоро четрдесет година у руци држим тај комад...