Отишао је добар момак из краја

У суботу 5. септембра преминуо је сценариста, драматург и филмски критичар Вук Павловић.

Син Снежане Лукић, преводиоца, и Живојина Павловића, нашег прослављеног редитеља, писца и педагога, Вук је рођен 1970. године у Београду.

Одрастање у Београду, током две узбуркане, а ипак спокојне деценије, између биоскопа „Двадесети октобар” и клуба „Академија” на Факултету ликовних уметности, кључно је утицало на избор онога што је Вука и приватно и професионално привлачило.

Факултет драмских уметности у Београду уписао је 1991. године и студирао на амбициозној класи, која је из опорог мрака деведесетих бежала у пријатан мрак Кинотеке.

Међу надобудним колегама, склоним тешким речима, био је један од ретких који је већ тада знао да су филмови које волиш много важнији од оних које не волиш.

Као сценаристу и филмског критичара, Вука је занимало укрштање различитих филмских искустава, што различитијих то занимљивијих – од најуспелијих дела савремене америчке кинематографије, преко европског ауторског филма, до домаће филмске традиције.

Овакву перспективу додатно је проширивао његов интерес за социјално ангажовани филм, и популарну музику и културу.

У сарадњи са редитељем Дејаном Зечевићем, као сценариста је дебитовао филмом „Некрофилм”, који је својим успехом далеко превазишао оквире какви се обично намећу студентским радовима; те исте 1992. године, „Некрофилм” је добио награду на Мартовском фестивалу краткометражног филма у Београду, да би потом обишао неколико значајних међународних фестивала. Последње остварење које је Вук потписао као сценариста била је телевизијска серија „Хотел са седам звездица”, у режији Данила Вукотића.

Филмском критиком бавио се у више београдских недељника, а најдуже у НИН-у. Активно је сарађивао са Међународним фестивалом студентског филма, а посебно са Фестивалом филмског сценарија у Врњачкој Бањи, где је радио као селектор програма „Млади лавови”, посвећеног првим остварењима нових генерација филмских аутора.

Као помоћник редитеља, Вук је био ангажован на више филмских пројеката, међу којима је и „Држава мртвих” његовог оца Живојина.

Мање је познато да се Вук успешно исказивао и као глумац; вишеструко талентован, био је и довољно непретенциозан и довољно храбар да се искуша у сваком медијуму који га је занимао. У памћењу посебно остаје његова улога у представи „Каскадер” коју је, поред Горана Султановића, играо на сцени Београдског драмског позоришта, као и улоге у већ споменутом „Некрофилму”, филмовима „Пакет аранжман” (део „Мачо трип”, у режији Ивана Стефановића), „Велика фрка”, у режији Милана Јелића, па и минијатура из филма Срђана Драгојевића „Ми нисмо анђели”.

Био је члан Савета ФЕСТ-а, Управног одбора Филмског центра Србије и члан српског огранка Међународног удружења филмских критичара (FIPRESCI).

Након што се биоскоп „Балкан” посветио промоцији домаће кинематографије, Вук је у њему почео да ради као уметнички директор.

Вуков прерани одлазак оставио је у шоку његову породицу и многобројне пријатеље. Рада прекинутог у тренутку пуне ауторске зрелости, Вук је својим људским квалитетима, великодушношћу, искреношћу и честитошћу, освојио сваког ко је имао прилику да га упозна.

Покретан романтичним идеалима доба панка и „новог таласа”, Вук је био оличење најплеменитијег лица Београда – срдачног, отвореног и просвећеног лица доброг момка из краја.

Вук Павловић је сахрањен на београдском Новом гробљу у понедељак, 7. септембра 2009.