„Трајник” за дуго трајање

Издавачко предузеће „Арка” из Смедерева објавило је тротомну антологију песника националних мањина и етничких заједница у Србији, под називом „Трајник”. Издавање књиге помогли су Фонд за отворено друштво и Швајцарски програм за културу. Ово обимно дело, на око 1.700 страна, приредио је песник и академик Ристо Василевски. Коауторску помоћ пружили су му: Расим Ћелахметовић, Александар Данков, Иван Иванов, Ана Попов, Узеир Ајрадини, Татјана Цвејин, Вицко Арпад, Драгољуб Ацковић, Илеана Урсу, Владимир Кочиш, Адам Светлик, Нусрет Дишо Улку, Еуген Колебо, Томислав Жигманов, Радомир Андрић, Војислав Радовановић и Ирина Харди Ковачевић.

Антологија, прави издавачки подухват, обухвата стваралаштво песника 18 националних мањина и етничких заједница које живе и стварају у Србији: Албанаца, Бошњака, Бугара, Буњеваца, Влаха, Горанаца, Нашинаца, Јевреја, Мађара, Македонаца, Рома, Румуна, Русина, Словака, Турака, Украјинаца, Хрвата и Цинцара. Заступљено је 257 песника са 1.087 оригиналних и 750 преведених песама. 

Антологија се складно уклапа у мултикултурни и вишејезички принцип…

Тај принцип примењује свет коме желимо да се приближимо, а за који се, верујемо, не само декларативно, залаже и наша земља. Важно је истаћи, мада је то написано и у предговору првог тома и у напомени на крају трећег тома, да антологија „Трајник” обухвата песничко стваралаштво песника националних мањина и етничких заједница који су рођени или су живели и стварали на простору садашње Републике Србије у дужем временском периоду, ма где сада живели  и стварали. Дакле, држи на окупу све оно што је понело иницијацију, потицај, „мирис” и „укус” (са) овог тла. У сваком случају, убеђени смо да ће антологија „Трајник” дуго трајати и бити темељ на коме ће почивати сва будућа комплетна и комплексна истраживања песничког стваралаштва на овом простору.

Антологија је објављена двојезично: на српском и језицима националних мањина?

Да. Све песме писане на језицима националних мањина и етничких заједница објављене су на тим језицима и у упоредном преводу/препеву на српски језик. То је учињено да би сви читаоци на овом простору (па и они из националних заједница који познају српски језик) могли да се упознају са дометима укупног песништва ствараног на овом простору. Изузетак су песме писане на језицима мањина који су веома сродни са српским језиком, па нису морале бити превођене.

У овај подухват укључен је велики број преводилаца. Колико сте дуго радили на овој антологији?

Велики број језика тражио је велики број преводилаца. Њихов број је већи од сто. Међу њима се налазе наша највећа песничка и преводилачка имена. Трудили смо се да искористимо све раније добре преводе/препеве, а за поезију која није била превођена на најбољи начин нађемо нова и боља преводилачка решења. Иначе, антологија „Трајник” делимично се наслања на једну нашу сличну антологију коју смо под насловом „Светлости значења” објавили 2003. године. Ако се узме у обзир време потребно за припрему и објављивање те иницијалне антологије и на њега дода време потребно за осмишљавање и реализацију „Трајника”, на антологији се радило више од десет година.

Да ли очекујете да ће код неких песника, пре свега мислим на оне јеврејског, цинцарског и влашког порекла, бити спорова?

Што се заступљених песника тиче – не. О ситуирању мртвих песника веома се брижно размишљало, консултовала се обимна литература, проверавао се сваки податак. Песници јеврејског, цинцарског и влашког порекла писали су, са малим изузецима, искључиво на српском језику. Њихов допринос српском песништву је немерљив, неки од њих представљају његове праве иконе; написали су најбоље песме на српском језику. И питање је како би се неки од њих сада етнички осећали и изјашњавали. Имајући то у виду, део „Што је јава тако кивна” нисмо назвали антологијом поезије Цинцара, већ поезијом песника цинцарског порекла, мада су се живи заступљени песници у њему јасно изјаснили као Цинцари. Уосталом, антологија „Трајник” нема никакву намеру да било кога од тих песника искључи из корпуса савременог српског песништва већ само да укаже на допринос који су у њега уградили песници несрпског порекла. Шта у томе, код добронамерних, може бити спорно? На крају, ниједна песничка антологија не може да произведе и промовише неку националну мањину и етничку заједницу, њен језик, културу и поетику, ако пре тога то није учинила држава у којој она живи, ствара и потврђује се као таква.

Да ли сте од живих песника тражили да се изјасне којој националној скупини припадају?

Наравно. Са живима се непосредно разговарало и свуда је испоштована њихова воља. Не само зато што нисмо хтели да се иза једног оваквог издавачког подухвата и антологијског пројекта, и готово деценијског рада, вуку спорови са заступљеним песницима већ из жеље да пружимо праву слику поетских посебности и, уједно, њихове укупности. Антологија доноси нека изненађења, као што је, можда, мањкавост због одсутности неких песника који су заслужили да буду заступљени, али су своје присуство у њој одложили за неку каснију прилику, за шта смо имали потпуно разумевање.

Зоран Радисављевић