Опрезно са ревизијом

Аутори прилога у ,,Политикиној” серији коју данас завршавамо су, верујемо, допринели разјашњењу неких спорних страна примене закона о рехабилитацији. Наравоученије које се може извући из њихових оцена је да надлежни судови, али и историчари, учесници догађаја и целокупна јавност морају разликовати појединачне рехабилитације жртава прогона комунистичких власти од олаке ревизије целокупне новије историје.

Ово наравоученије је важно зато што се већ неколико година суочавамо с том заменом ,,тема”: насупрот закону, који је у том погледу јасан јер омогућава судску рехабилитацију појединаца – жртва прогона од 1941. године до данас, на јавној сцени заправо суочавамо се с покушајима ревизије целокупне наше новије историје. И то тако што су улоге учесника у догађајимa из прошлости замењене: они који су, док су комунисти били на власти, означавани као ослободиоци и хероји, са свим привилегијама које одатле произилазе, одједном су доспели на позиције тлачитеља и злочинаца, док су у рату (Другом светском) поражене снаге доживеле да у целини буду означене као ,,несхваћене жртве историјске судбине”.

Да ли су комунисти били тлачитељи и злочинци, а сви насупрот њима жртве тренутног односа снага питање је на које одговоре свакако не могу понудити заинтересовани навијачи са обе стране овог вишедеценијског српско-српског фронта. Јер зна се на основу чега се навијачи опредељују, па ако та њихова тумачења ,,блиска срцу” буду од значаја за историјске оцене онда преостаје да већ сад кажемо да из једне крајности као друштво срљамо у другу. Прву крајност су стварали комунисти: сви против којих су се они, макар и једног тренутка, борили, деценијама су, без изузетка, смештани у мишју рупу непријатеља и отпадника док се питање злочина победника никад и нигде (осим у емиграцији) није постављало.

Сад се, међутим, део јавности окренуо другој крајности, мада, наравно, она није толико доминантна као она комунистичка. Превреднују се и рехабилитују покрети, чак и ако је реч о онима познатим по отвореној колаборацији са окупатором. Историчари зато сада кажу: пустите нас да истражујемо прошлост и доносимо закључке о историјским улогама. И да, кад истражимо, кажемо до којих смо сазнања дошли.

С појединачним судским рехабилитацијама жртава комунистичког режима треба дакле пожурити мада је из тог личног угла гледано, најчешће реч о симболичним исправкама онога што је касно за исправљање. А са (пре)вредновањем историје треба сачекати налазе истраживача. Бар тако требало би да буде, јер, како је речено у овој серији, ревизионисте треба подржавати у њиховим настојањима да истражују и дођу до нових сазнања, али не и да силују историјске чињенице.

,,Политикини” прилози под заједничким насловом ,,Рехабилитације – како, зашто” изазвали су иначе мноштво реакција читалаца, више него неке теме које се односе на нашу садашњост – у складу с већ познатом досетком да се ,,рат између партизана и четника и даље води” само мирољубивијим средствима.