Јутарње прелиставање

Некада је Београђанима сваки дан почињао ведро захваљујући духовитим и мудрим опаскама Душка Радовића, уз његов незаборавни поздрав: „Београде, добро јутро”. После сентенци, афоризама или књижевних минијатура овог ранораниоца (како год се звало то што је смишљао), с врха Београђанке оглашавао се Ђоко Вјештица у „Београдској разгледници” – и била је то свеукупно завидна количина позитивне енергије која се преноси на слушаоце и гледаоце, улива им наду и даје снагу да прегурају свакодневицу, подстиче их и на размишљање и на делање, на прегнуће, стрпљење, рад, доброту, протест, солидарност... е да би дану пред собом дали пуноћу и смисао.

 У хладно, ветровито јутро овог другог новембарског дана гледаоци Студија Б загрејали су се ведрином Раше Попова, живахним коментарима и анегдотским причицама новинара и писца, госта „Прелиставања”. Увек изврсно припремљеној и динамичној водитељки Јутарњег програма Сањи Лубардић придружио се тог понедељка Александар Гајшек. Али и када је то био Веља Павловић, па и у свакој другој новинарској комбинацији, показује се да се аутори посебних циклуса одлично сналазе на том повременом јутарњем задатку. Доказују да су сви одреда добри новинари, баштиници духа и стила оснивача, дипломци школе коју су оформили поменути великани Студија Б.

Ова „емисија у емисији” развила се из уобичајеног прилога „шта штампа штампа”, незаобилазне ставке свих јутарњих ТВ програма. У већини студија своди се на читање наслова и поднаслова с првих страна дневних листова и кратка препричавања појединих текстова. Понегде је то буквално листање новина, док дежурни водитељи седе у студијској „гарнитури” као у својој дневној соби. Понегде је, као на РТС-у, визуелно обогаћено детаљима, али је по садржају и начину интерпретације исто као и другде.

На Студију Б смислили су да развију причу довођењем госта који је заправо главни коментатор дневних вести. И мада се гости често бирају зато што су и сами учествовали у неком догађају којим се бави штампа, занимљивост „Прелиставања” је управо у томе што позвани говори и о стварима које га не дотичу најдиректније и о областима за које није стручан, али које су од интереса за њега као грађанина, а тиме и за најширу јавност.

Тај приступ доноси двоструко програмско освежење – и оправдава вечерњу репризу.

 Пошто о политичким или економским темама, о култури или спорту, о друштвеним појавама уопште много и непрестано по свим ТВ студијима говоре (често исти) политичари, експерти, аналитичари, научници, новинари... добро је чути шта о свему томе мисле људи сасвим других занимања, професија и заната. Иако сви и сами јавне личности, они углавном представљају глас општег јавног мњења и износе ставове у основи обичног, дакле просечног гледаоца. А затим, пошто се телевизија, па и медији, ослањају готово искључиво на квантитативно мерење свог успеха, на „гледаност по пиплметру” и продате тираже, ето прилике да се суоче са оценом медијске сцене, ваљаности понуде, избора и обраде садржаја најдиректније – из прве руке, односно од оних који свакодневно у рукама држе новине и даљинске управљаче.