Зашто гледати ТВ

Све што је о себи рекао сам, и што су о њему рекли други на дан јубилеја Студија Б, било је на месту, без претеривања, неосноване самохвалисавости или пуке куртоазије, искрено, срдачно и – тачно.

И пошто је прослава заправо везана за четрдесетогодишњицу радија, с правом је наглашавано да је ту настао и одатле се ширио добри дух који је од ове медијске куће направио истински симбол Београда.

Али управо се протекле недеље показало колико је важан „говор слике”, односно колико другачији, потпунији доживљај стварности омогућује телевизија. Може, рецимо, штампа да објави много занимљивих детаља о сусрету председника Србије са председником Хрватске, све до јеловника на заједничком ручку. Али само гледалац ТВ Дневника има прилику да непосредно „укрсти” дневне информације тако да повеже прилог о насмејаном председнику Тадићу који крстари плавим Јадраном, са прилозима о комеморацијама грађанима његове земље страдалим у НАТО бомбардовању – и да из тога извлачи неке своје закључке. Може их извући на другачији начин кад не само прочита изјаву Муамера Зукорлића него кад види с којим претећим набојем, много више дискурсом политичким него духовничким, исламски муфтија саопштава то што има да поручи посланицима у Народној скупштини

А кад је већ поменут парламент, никад није било оправданије „рушење шеме” због директног преноса седнице целодневног трајања, него кад је на дневном реду била Декларација о Сребреници. Да није могао да на ТВ екрану изворно види и чује све и сваког, гледалац не би располагао свим елементима који су му потребни за формирање личног става колико о самој дебати, толико и о теми расправе.

Можда ће већ блиска будућност, а не само историја, као коначни судија, показати ко је од две супротстављене политичке групације био у праву, све мислећи, како обе истичу, на добробит наше деце: да ли јој је с леђа скинута једна хипотека или пак на чело залепљена једна етикета. И да ли ће овдашње првенство у извињавању и покајању, за које су одмах стигле похвале из Брисела и Вашингтона, имати икаквог позитивног ефекта у непосредном суседству и код оних којима су упућени изазвати жељену „реципроцитетну реакцију”.

С обзиром на то да су и овом приликом све велике речи о истини и правди, жртвама и злочинцима, моралном дугу и катарзи, коришћене функционално ускополитички, још једна корист од гледања телевизије настаје онда кад она покушава да дође до нових сазнања у преиспитивању прошлости. Што више напушта улогу слуге политике, тај медиј има више изгледа да се професионалним средствима, а не декларативно, прочишћава од сопствених грехова. За нешто је, као за „Случај Маркале” или „Случај Рачак”, већ касно јер су политичке пресуде донете. Али чињенице не застаревају. Ваљаће кад-тад.