Мој задатак је да улепшам људско лице

Димитрије Панфилов је посебан човек. Он, што народ каже, ради и на „струју” и на „батерије”. У позитивном смислу, наравно.

Диплому Медицинског факултета стекао је у Београду, а врхунско хируршко знање у Немачкој. Ипак, описујући своје занате тврди да је – „психијатар са скалпелом”и каже:

„Кад у моју болницу за естетску хирургију Клинику „Олимп”, у Новом Саду, дође пацијент морам да се унесем у његову душу да бих поставио праву дијагнозу. Јер, ако он има психичко обољење онда је операција опасна за обе стране... Као новинар сам главни и одговорни уредник „Естетик њуза”, часописа из Бона, који је глобални сервис експерата за естетску и пластичну хирургију... А прошлог октобра је, на сајму књига у Београду, била моја збирка песама: „Исповест цврчка” коју је објавио „Орфеус”, а похвалили су је Вида Огњеновић, Матија Бећковић, Милутин Поповић Захар”...

Два пута се женио. Са Драгицом, анестезиологом, има двојицу синова: Аљошу, инжењера, и Дениса, архитекту, и од њих троје унучади. Већ шеснаест година живи са Сањом, професором књижевности.

Одакле сте кренули у живот?

Рођен сам 19. јануара 1945. године у Жупањи, али пупак мог универзума везан је за Вуковар. Ту сам одрастао, завршио основну школу и гимназију. Кад сам једном, као туриста, спавао на Тахитију, који је признати рај на земљи, сањао сам моју малу аду, преко пута Вуковара, на Дунаву, па су ми 1991. ампутирали тај пупак...

Које још успомене имате са Тахитија?

Играо сам фудбал за јуниоре Борова. Био сам обележен бројем једанаест, а „јединицу” је носио Ратомир Дујковић. Двадесет година касније мој дрес је, у Борову, обукао Синиша Михајловић. Има ту нешто... И онда сам, на Тахитију, у фудбалском обрачуну два острва, играо за „моје острво”. После наше победе понуђено ми је, али стварно, да ту останем и будем играч и тренер. Ипак, жена ме је подсетила на децу, специјализацију...  

По чему још памтите Вуковар?

По лепом животу и раду од почетка осамдесетих, после специјализације у Немачкој, до почетка рата. Естетске захвате сам радио у државној болници по легалном договору пола пара њима, пола мени. Кућа моје породице имала је двадесет две просторије, велико двориште, хлад од ораха... Ту су одржаване забаве за тело и дух које су прозване „панф-илијаде”, због Хомера... Отворио сам и дневник куће који сам назвао „Књига отисака” у коју су се досад уписала 1072 човека из четрдесет седам нација. Први се уписао мој отац. Написао ми је: „Сине, буди увек човек”.

Шта бисте рекли о свом пореклу?

Ја не само да сам Рус, него сам и још „горе”: донски козак. Мој деда је био пуковник у царској армији. И 1919, кад се десила она збрка у Октобарској револуцији, кад су „црвени” навалили, он је отишао у емиграцију с најстаријим сином, који је тада имао десет година. Био је то мој отац Евгениј. А ја сам се, у задњем попису уписао као „Југорус”. Стицајем околности, у Старочеркаску, полагао сам козачки испит, па сад имам диплому да сам кримски козак број 539. А добио сам и челичну сабљу са угравираним именом! 

Како је било 1991. године?

Кад је почео рат и лов на људе, поново сам отишао у Немачку. Из куће сам тада узео само три стотине слајдова, десет диплома и „Књигу отисака”, Зенге су ми узеле шунке и кобасице, а наши ослободиоци су ме ослободили од свега осталог. Посебно ми је жао мојих филмова из серије „Цик-цак по глобусу”. То су моје путописне емисије од Сингапура до Тахитија и од Хаваја до Рио де Жанеира, које су осамдесетих емитоване на Првом програму југословенске телевизије.

Како вас је дочекала Немачка?

Лиценца за рад ми је истекла, јер је прошло више од десет година од како сам радио у Немачкој. Првих пет месеци живео сам као клошар, Ипак, крајем 1991. године добио сам право да будем лекар у болници. Потом сам 1995. отворио ординацију, а две године касније и Клинику за естетску хирургију у Бону! Ова клиника је 2002. године проглашена за најбољу у Немачкој. Међутим, Немци су увели огромне порезе за естетске хируршке захвате, па сам 2007. продао већински део клинике у Немачкој и основао Клинику „Олимп” за естетску хирургију у Новом Саду.

Какву улогу имате у свету?

Сем чињенице да сам главни и одговорни уредник „Естетик њуза” председник сам, а и гостујући професор, интернационалне Академије за естетску и пластичну хирургију (ИААПС). Ванредни сам професор на Универзитету у Виљнусу, у Литванији. Написао сам десет књига из струке, а „Естетска хирургија мозаика лица” је у Америци проглашена за најбољи уџбеник те врсте на свету! То је огромно признање за једног малог човека из мале земљице, као што је наша.    

Зашто ваши синови нису лекари?

На посебан начин сам их позвао у мој занат и они су одустали од медицине. Поређао сам све моје књиге о овој науци - једну на другу. Последња је била на висини од два метра и двадесет три центиметра, а ја сам пола метра нижи. И рекао сам им: „Ако хоћете да будете лекари све ово морате да прочитате и научите”. И обојица су нашли занимања која мање захтевају.     

Шта сте све радили?

Некад сам радио реконструктивну хирургију, а сад сам се повукао само у пластичну и естетску. Нарадио сам се у Немачкој. Био сам 1976. године дежурни кад су у клинику донели Никија Лауду, возача формуле 1, коме се запалио болид. Његов живот је био угрожен због количине гасова у крви и врелог ваздуха који је удисао, а имао је и површинске повреде. Учинили смо шта смо могли. Али, њега је, пре свега, спасла унутрашња снага, жеља за животом. И он је за шест недеља седео у новом болиду и поново постао светски првак!

И, шта је сад ваш посао?

Евергрин у естетској хирургији су операције носа. Прве су рађене шесто година пре Христа у Индији. Хирург се звао Сусрута. Тада су лопове и браколомце кажњавали одсецањем носа. Имао сам част да будем пети носилац Сусрутине медаље у свету. Уручила ми ју је 2004. године председник Индије госпођа Пратиба Патил. То ми је највеће признање које сам икад добио.

Ко су ваши пацијенти?

Пре тридесет година је било деведесет одсто жена, а сад се повећао број мушкараца. Има их око двадесет одсто. Код нас, у Новом Саду, поред преправке носа највише се тражи повећање дојки и усана. А мој задатак, односно специјалитет је, не само подмладити, већ и улепшати људско лице, а да се не види да је нешто рађено. Имам више од тридесет метода рада за улепшавање лице, а да лик остане исти.

А шта траже мушкарци?

И код њих је поправка носа на првом, а капци на другом месту. А, траже и дотеривање лица, па липосукцију... Преговори с пацијентом, уз приказивање слајдова и скице с планом рада, трају и до четрдесет пет минута.

Да ли је ваш посао уметност?

Ми који то радимо тврдимо да је естетска хирургија хумана примењена уметност. Она је, по нама, осма уметност. Пре ње то су: сликарство, вајарство, архитектура, музика, књижевност, позориште и филм. У нашем послу важе правила најбољих уметника света: Леонарда, Микеланђела, Родена... И без осећаја за уметност нико не може да буде врхунски естетски хирург.

Да ли сте нешто радили на себи?

Јесам. Замолио сам, пре седам година, колегиницу из Брисела, Хелгу Едер, да ми затегне горње и доње капке. Баш ми је сметао мој поспани израз лица. И сад имам много свежији поглед на свет. И сам себи сам исисао сало из подбратка...

Колико се тражи сексуална естетика?

Ова врста естетике је до пре петнаест година била непозната, а ја је радим још од тада. Жене траже смањење стидних усана и повећање дојки, а мушкарци повећање и подебљање пениса. То су, релативно једноставне операције, али доносе велико задовољство пацијентима. Јер, један центиматар дужи пенис је један километар више у глави мушкарца. Такви мушкарци могу, без комплекса, да изађу пред своју партнерку голи, а не морају, претходно, да спуштају завесе...          

А да ли има супротних жеља?

Нисам их чуо од мојих пацијената, али имам, на предавањима слику црнца коме је пенис толики да је могао да га завеже у чвор, а на другој страни приказујем слику, где пенис изгледа као дугме. И једно и друго је анатомска неправда, а несрећан је и онај први, јер нема где да стави то чудо... 

Који је мото ваше клинике?

Има их више. Ево неких: „Смешак је најкраће растојање између два људска бића”; „Ми од лепих жена правимо још лепше, јер ружних жена и нема, али има мушкараца који ту лепоту не умеју да нађу”. „Клиника „Олимп” је храм лепоте за богиње и богове”. „Ако је за трговца муштерија краљ, пацијент је за мене Бог”.