Руски шахисти добијали налог Кремља

Љубомир Љубојевић (59), српски шаховски велемајстор, опет је, из Шпаније, где живи са породицом, дошао у Србију, на извор свог живота. Петнаест година је био један од најбољих играча на свету, а и сад, на свим турнирима и другим догађајима, због шаховског знања, широког образовања (говори више језика) и увек добре воље, изазива велику пажњу учесника, новинара, публике...

Шаховског „Оскара” 1975. године добио је Карпов, а Љубојевић је по успесима те године био бољи. Затим је 1983. и 1984. био трећи играч на свету. Испред њега су били Совјети Гари Каспаров и Анатолиј Карпов. Потом је, на два турнира, 1987. у Бриселу и 1989. у Барселони, био успешнији и од тада најбољег шахисте на свету Гарија Каспарова!

Ове чињенице „говоре” да је Љубојевић од 1975, па до 1990. био стална претња Совјетима упркос свему. „Упркос свему”, јер су били моћни, а било их је и више, па су међусобно могли о свему да се договорају... На ову тему Љубојевић је рекао:„Углавном су највећи од њих добијали ту врсту помоћи. А да ли је та помоћ била добровољна или је диктирана из Кремља то је тешко утврдити”...

Ожењен је Шпанкињом Арасели. Имају сина Александра (25) и кћерку Нору (18).

Који спорт је био Ваш?

Шах сам научио да играм у седмој години. Учитељи су ми били ујаци. Ипак, више ме интересовао фудбал, као и сви спортови с лоптом. Навијао сам за Партизан, па сам у тринаестој години дошао у мој клуб. Али, у првом контакту с тренером Пушом Пајевићем доживео сам разочарење. За све је имао исто питање: „Како се зовеш”. Једнима је рекао да се спреме за пробу, другима није, а то је била и моја судбина. Отишао сам љутит у Црвену звезду код Тоше Живановића и Миљана Миљанића. И ту су нас све прихватили...

А кад сте се предали шаху?

После једне повреде колена, у четрнаестој години, позвали су ме да, у месној заједници, играм симултанку против Светозара Глигорића. Постигао сам реми. Мој отац је одмах отишао код свог пријатеља зубара др Предрага Павловића, председника Шах клуба Црвена звезда. Тако сам упловио у свет шаха. Седам година касније био сам велемајстор.

Да ли су вас се Руси плашили?

То не знам, али имам утисак да су били спремни да ме спутавају. Ипак, учио сам се на партијама Аљехина и у неким ситуацијама сам добијао од њихових великана драгоцене савете и похвале... На пример: Михаил Ботвиник ми је препоручио да дубље анализирам своје победе, а не поразе. Драгоцен савет! То је значило да морам бити самокритичан и у тренуцима победа и велике славе. Мислим да је то добро правило и за живот...

А ко Вас је храбрио?

Борис Спаски је тврдио да имам таленат за првака света. Био је то леп комплимент, али ја сам поштен према себи и другима, па сам знао да немам карактер за првака света. Имао сам, повремено, неки страх који ме је спутавао у тешким ситуацијама, а нисам имао стручњака за психологију спорта који би ми помогао да то превазиђем. Могао сам таквог стручњака да нађем у Русији, али нисам био сигуран како би се он поставио према мени кад бих играо против Карпова и Каспарова...

Како доживљавате садашњег првака света?   

Индијац Ананд (41) је један од најзаслужнијих за популаризацију шаха у свету. Јер, он је 2000. године победио Широва и постао првак света. Раније је био изазивач Карпова и Каспарова, али је изгубио. Своју данашњу титулу је поново освојио 2007. Задржао ју је победом у мечу са Крамником, а сад је, пре десетак дана, био успешнији од Бугарина Топалова... То је достигнуће које нико никад није постигао од времена „патријарха” Ботвиника! Играо сам против Ананда. Млађи је од мене, има више победа, али сам побеђивао и ја њега.

Какви су били велики шахисти?

Аљехина сам знао само по анализи партија, а Ботвиника и лично. Обојица су били студиозни шахисти. Карпов је деловао смирено и хладно, Каспаров енергично, Петросјан мудро и обазриво, Таљ чаробно, Спаски поетично... Али, Роберт Фишер је био најгенијалнији! Он је био шахиста испред свог времена. А био је, до неверице, скроман човек. На жалост, с њим никад нисам одиграо званичну партију. Гари Каспаров је, да био постао првак света, применио цео Фишеров репертоар игре стар – двадесет година!

Како тумачите борбу Фишера и Америке?

Мене је страшно болело што је Америка, као велика земља, свог човека, који је Совјетима скинуо шаховску круну победом против Спаског у Рејкјавику 1972. године, свела на просјачки штап, а касније му је, практично, вечним протеривањем, скратила живот.

Шта је Фишер учинио?

Конфликт Фишера с Америком је настао кад је у Рејкјавику почео меч поразом, па је уплашен, уценио организаторе да ће отићи ако камере не буду избачене из театра! Победио је Спаског с четири поена разлике! Али, власник ТВ камера Американац Честер Фокс је одлуком америчког суда требало да добије од Фишера два милиона долара, а Фишер је за титулу првака света добио само 125.000 долара, па је тиме доведен у банкротство. Фишеру је прискочила у помоћ једна секта, дала му стан, храну и пет долара недељно... А двадесет година касније Фишер је, у време санкција УН Србији, прихватио да игра нови меч са Спаским за три милиона долара, па више никад, да не би био ухапшен, није смео да се врати у Америку. И умро је, као прогнаник, на Исланду, 17. јануара 2008. у непуној шездесет петој години живота...

Да ли је шах ђавоља игра?

Јесте. Ђавоље компоненте су увек присутне кад долази до судара два интелекта жељна да докажу да су у праву. Али, шах је и симбиоза анђеоске хармоније, игре, спорта, науке, уметности... Често се у шаху догађа да дух побеђује материју, односно материјалну предност, као и да статика буде јача од динамике, а то значи да је шах натприродан... Композиција шаховске игре, кретање фигура, такви су да представљају неку врсту хаоса, али у свему томе, ипак, постоји равнотежа.

Колико сте играли од 1991. године?

Много мање на турнирима. Био сам потресен распадом земље. Имам пријатеље из свих крајева бивше Југославије. Из разговора с њима чуо сам да и њима није лако. Патио сам и ја. Јер, непостојање „Југе” је распад једне велике фамилије зато што нико од нас није етнички потпуно чист. И у тој ситуацији, великог психичког оптерећења смањио сам своју шаховску активност. Природно је да сад играм још мање, јер сам старији.

Упоредите шах и тенис...

Све индивидуалне игре имају сличности. И могу да послуже за неку врсту чистилишта карактера и физичких дефеката у човеку да би се постигао бољи учинак. Значи опет, „по Ботвинику”, морамо увек имати дозу самокритике. Велика мудрост је знати слушати, а мање причати.

Која су Ваша духовна трагања?

Ево неких мојих размишљања: Сујета је, на пример, највећи разлог судара међу људима. Укротити је до умерених граница је велика победа над самим собом. Савршена срећа је хармонија између жеља и могућности. Али, најбоље се препознаје кад се упозна несрећа. Дружење се ослања на искреност и оданост. Стална равнотежа духа је највећи знак мудрости и њој морамо тежити. Љубав „није шала”. Ово је рекао песник Јован Јовановић Змај као одговор на анкету комедиографа Бранислава Нушића – шта је то љубав.   

Да ли сте играли шах против жена?

Јесам. Изгубио сам од Жуже Полгар, која је била првакиња света, а после сам је победио... Али, чињеница је да жене не могу увек да буду равноправан партнер мушкарцима. Јер, шах је, по низу испитивања у Русији, најтежа и најагресивнија игра. А и женски хормонални процес је знатно другачији од мушког. Вероватно није у питању интелект, али можда јесте ово друго.

Да ли имате неки порок?

Одрастао сам без религиозне културе. Ипак, сазнао сам да нам хришћанство сугерише да смо сви грешници и да увек тражимо опроштај. По томе ја не могу да будем задовољан, јер сви, по тој теорији, имамо пороке.

Да ли сте верник?     

Јесам. Међутим, нисам верски фанатик, а толерантан сам према свим верама.

У ком правцу иде светска политика?

Ја бих рекао у ћорсокак... И нисам сигуран да би се, повратком уназад, могле исправити учињене грешке!

Шта мислите о Србима?

На Балкану одраста вероватно највиталнији део човечанства. Можда нам је само потребна мало већа доза самокритике. Али, Срби су најемотивнија нација коју познајем. А емоције нас, често, доводе до усијања у добром и, на жалост, лошем смислу...

Како себе доживљавате?

Направио сам много грешака које ми живот открива. Али, ако ме питате да ли бих пошао истим путем мој одговор би био – вероватно. Поновио бих све ово уз, сад мислим, темељнији однос према свим токовима живота. Ипак, морамо признати да став човека у двадесетој и шездесетој години не може да буде исти. Јер, и река своје корито прави онако како мора, а не како би желела...