Муче га падежи

Рамиз је један многих дечака који радо и често долазе у Свратиште. Добро га познају не само васпитачи већ и остала деца улице која се овде окрепе и прижељкују да једнога дана живе срећнијим животом.

Обично немају ни услове за нормалан живот, а камоли за учење. Живе у баракама, „картонажама”, на ободу града... Маштају да имају куће са баштом... Можда ће неком од њих и да се посрећи да једнога дана има бар делић од онога што је сањао док је време проводио на београдским улицама.

Рамиз је отресит момчић. Планира да се школује све док то буде могао. Мисли да нико не би смео у данашње време да буде неписмен, јер је то важно за посао.

Завршио је четврти разред основне школе. Поносан је штио је ђак. Воли да учи. Искрен је и признаје да још има мука да добро савлада српски језик. Најтеже му савладава падеже. Верује да ће упорним учењем успети да савлада правилан изговор српског језика.

Сада му је необично што не иде у школу, јер је распуст али зато свакодневно долази у Свратиште у коме му је пријатно. Ту су га васпитачи усмерили на школовање. Захвалан им је због тога.

Живи у вишечланој породици. Седморо их је под једним кровом, на Карабурми, у малом и у неусловном простору.

– Има нас петоро.

Није му лако јер су му родитељи болесни и не могу да раде ни најједноставније послове. Највећи терет зараде да би некако преживели носи најстарији брат, који свакодневно сакупља картоне и стари папир.

– Идем с њим – каже Рамиз, при томе се не жали, али му је жао што су му и мама и тата болесни.

– Волео бих да су здрави.

Жао му је и најстаријег брата који нема дана предаха да одлази у „бербу” папира, старих новина, картона. Зато гледа да кад год може иде с њим. Некад имају среће да брзо напуне колица картона, а кадкада се дешава да су полупразна.

На питање колико је исплативо сакупљати стари папир и картон, одговара:

– Добијаш два динара по килограму, па рачунај.

Није лако гурати натоварена колица по врућини. Тешко је и када пада киша или кад је хладно. Када се умори од рада на улици, свих тих старих новина, папира и картона, Рамиз се запути у Свратиште. Ту се храни, попије сок, поједе нешто слатко и може да предахне од брига која муче његова нејака плећа.

– Битно ми је да завршим осмогодишњу, па да радим у Градској чистоћи. Имаш плату сваки месец и не бринеш.

Недавно је раскинуо с девојком. Питам га да ли му је то била прва љубав, а он се насмеја и рече да није.

– Моја прва љубав се удала.

Мењамо тему разговора. Враћамо се на Свратиште.

– Овде нас уче свему. Како да се лепо понашамо, шта је није добро да радимо, а шта треба. Добро је што постоји.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”